UPOTREBA BASARE: On je naš najvredniji sakupljač psovki

Ko je zapravo Svetislav Basara? Basara je naš najvredniji sakupljač psovki. Književnost?

Foto Tanjug

Moj tekst iz „Pečata“ o štetnosti njegovog (ne)dela po srpsku kulturu, pročitao je i Basara, kako i sam priznade – dva puta, pa je odlučio da na isti odgovori nečim što je naslovio „Na qwrz & preko qwrza“. Ako je suditi po njegovim intervjuima, ali i po kolumnama, Basara, što bi rekao naš narod, ne vadi ovu četvoroslovnu latiničnu dosetku iz usta. Iskreno, prijatno sam iznenađen činjenicom da je tekst pročitao dva puta i razumeo, jer nisam očekivao da će išta shvatiti pre trećeg čitanja s obzirom na to da u mom tekstu nema psovki, pa je valjda mnogo vremena potrošio listajući rečnik koji je pozajmio od nekoga, i naravno, nije ga vratio. Čitajući njegov tekst, shvatio sam da on ni sam ne zna šta misli dok ne napiše.

Kog je porekla ovaj predani sakupljač psovki? Nakon vrlo kratkog istraživanja, ukazano mi je na postojanje osnovanih indicija da bi Basara mogao biti dete Medlin Olbrajt ostavljeno na nekom ringišpilu u Užicu. Kažu da je nakon ko zna koliko krugova to dete sa ringišpila tresnulo, srećom na glavu. Pad na glavu bi za druge bio tragedija, ali za njega je sreća, pa je tako ostalo i danas. Sa trave ga je, kažu, pokupio jedan fini čovek koga možete sresti na užičkoj pijaci.

Elem, meni se čini da je on još uvek na tom ringišpilu, jer niko kome se ne vrti u glavi ne bi mogao biti toliko nesnađen u svojim tekstovima kao Basara koji i piše baš onako preko qwrz-a.

Kako je vrednost psovki skočila, ovaj sakupljač se već sad nameće i kao vrlo ozbiljan kandidat za karijatidu koja bi stajala pored Jelene Karleuše i držala ovo društvo. Njih dvoje se ukazuju kao moralni kapital Srbije. Međutim, kako su za stubove uvek birani čvrsti materijali, Sveti zvanom Bas su rekli da je dovoljno da poturi glavu kako ne bi trošio nejake ruke, jer njegovo pisanje je potrebno za dalju demontažu nacije i morala, a glava mu, za takvo pisanje, nije ni potrebna pošto Basara piše samo rukama, bezglavo. Uostalom, ta glava se već dokazala pri padu sa ringišpila.

Zamislite, da nije pao na glavu... Pa ko zna dokle bi dogurao. Možda bi čak i fakultet završio. Da ne pričamo o tome koliko bi tek psovki znao da je koristio neku netaknutu glavu.

Teza da je dečak sa ringišpila greda preko koje su rijaliti zvezde i skribomani krenuli u osvajanje tvrđave književnosti, umetnosti i kulture uopšte stoji vrlo čvrsto, a Basara to ne vidi, jer još uvek, kako smo čuli od službe za dezinsekciju i deratizaciju, juri za onim osećajem okretanja u glavi, pa ne stiže da se bavi ničim drugim.

Kada pomislite na to da je njegov popis psovki, greškom nazvan knjigom, bezobrazlukom kršten romanom, a ideološki ovenčan nagradom, nešto što se ne može čitati bez maske, jasno vam je kakav je pisac u pitanju. Taj čovek (kompliment?) u svom „delu“ vrti psovke i laži o stubovima našeg identiteta poput ringišpila (opet taj ringišpil) dok se ne sruše, a onda bi na njihovo mesto došle gorepomenute karijatide.

Naglasio je u svom tekstu da ja napadom na njega u stvari skrećem pažnju sa onoga što je on pisao o Matiji Bećkoviću kao saradniku Udbe. Kako je divan zvuk koji proizvodi vetar kada duva odozdo kroz praznu glavu (čitati knjigu Mihaila Bahtina o Rableu i karnevalskoj kulturi). Na toj promaji, Basara je zaboravio da nam kaže kako to da „saradnik Udbe“ nikada nije bio ambasador poput njega. Zanimljivo je videti kako Udba, ili ko god, decenijama goni svog saradnika, a nema nikakve veze sa jednim kip-ambasadorom koji je službovao na Kipru.

Sve vreme dok pišem ovaj tekst razmišljam i o nuđenju rešenja za problem basarizacije srpske književnosti i Srbije, ali i toga da Basara bude uposlen na poziciji na kojoj bi mogao biti koristan. I mislim da sam došao do njega.

Ako uzmemo u obzir višedecenijsko popisivanje psovki Svetislava Basare, ne možemo, a ne pokušati da mu vratimo originalnost. Možda bi za obnavljanje njegove originalnosti, ali i onog osećaja sa ringišpila, bilo dobro da počne da pije. Pošto nije sklon piću, za početak bih ja odvojio neki novac, zajedno sa prijateljima, da se Svetislavu Basari ugradi sistem za navodnjavanje poznat kao „kap po kap“ dok se ne navikne. Tim zalivanjem bi možda negde izbio i neki pupoljak originalnosti, a možda bi se čak zapatio i moral.

Ne želim da ispadne da ja Basaru samo kritikujem, evo, imam i jednu vrlo ozbiljnu pohvalu. Naime, on je jedini čovek u Srbiji koji se tako uspešno bavi ničim, pa apelujem na SANU, koju je on postavio kao moj cilj, da ne primi mene u svoje redove, već da na novoosnovano Odeljenje za umetnost primi Basaru (već pomenuto u jednom od prethodnih tekstova naslovljenim sa „Lako je biti Basara, dajte da budemo ljudi“), i to kao baletana, jer od oduševljene publike čujem da Svetislav Basara veoma lepo tanca noću. To je, kažu, neki novi performans, nikad ranije viđen, mešavina džez-baleta i striptiza. Zamislite tek kako bi ta tačka dobila na dinamici nakon ugrađenog zalivanja „kap po kap“.

Ipak, njegov plesni talenat nije pravo rešenje, jer ga mogu gledati samo oni punoletni, pa bi možda Basara bio korisniji na nekom drugom poslu. Ako je verovati podacima islandske obaveštajne službe, on je često viđen kako se četvoronoške kreće po Beogradu, pa bi trebalo razmisliti da ga postavimo kao kozlić (bez hvataljki) u fiskulturnoj sali neke škole. Ali onda dolazimo do toga da bi taj kozlić bio previše nisko i da tu ne bi imalo šta da se preskače. Možda bi mogao da prođe kao da kozlić za onlajn nastavu. Međutim, pedagoško-psihološke službe škola bi sasvim sigurno odmah reagovale da to ipak nije prizor za decu, ili da mu bar treba blurovati glavu, jer zamislite koliko bi bilo kontraproduktivno po ranjivi dečji osećaj za estetiku kada bi se dete sa časa likovnog ulogovalo na čas fizičkog i nakon Predićevih slika ugledalo Basaru. A možda bi smetao i sistem „kap po kap“, jer bi kapao po kablovima računara za onlajn nastavu. Mada, niko ne bi bio siguran da li je do ugrađenog sistema, ili mu curi (h)ulje.

Kako sam iscrpeo sva potencijalna rešenja za upotrebu Basare, možda bi bilo dobro baciti to iz ruku, jer znamo da se ono uvek dočeka na sve četiri noge.

Stoga, mislim da bi Basaru trebalo vratiti tamo gde je bio najkorisniji, a to je ringišpil. Jeste malo nezgodno za crevo od ugrađenog sistema kada se vrti, ali rešićemo i to. A svakako ima ko će plaćati vožnje samo da ga ne čita i ne gleda.

I tako, Basara bi uživao krug po krug, kap po kap.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije