Kultura

TV KRITIKA: Narod koji je Hitleru rekao "ne"

Božidar Zečević

28. 03. 2021. u 11:12

OVA emisija, posvećena osamdesetogodišnjici 27. marta 1941, velike manifestacije antifašističkog duha srpskog naroda, kojom je, zapravo, započeo Drugi svetski rat, nosi podnaslov "Priča o Svetoliku Dragačevcu" i polazište joj je lično pismo koje je ovaj žitelj Pomoravlja, inače sreski načelnik u penziji, uputio vođi Rajha Adolfu Hitleru, u Berlin.

ТВ КРИТИКА: Народ који је Хитлеру рекао не

Bez obzira na oštre i uvredljive reči (ili možda baš zbog njih!), ovo je pismo ocenjeno kao puni izraz srpske narodne duše i spontanog antihitlerovskog otpora, napisano i poslato sa pošte u Paraćinu, u toku martovskih demonstracija 1941, sa ciljem da zapreti najvećem ratnom zločincu u dotadašnjoj istoriji sveta kaznom (!), za čudo i pokor koje Nemačka čini i koje će tek činiti po svetu.

Neobičnog sadržaja i uopšte ideje, u trenutku u kome je cela Evropa, osim Engleske, stenjala pod Hitlerovom čizmom, Svetolikovo pismo bilo je simbolički gest planetarnih razmera, po težini i značaju jednak kriku Zoje Kosmodemjanske, pred uperenim cevima.

Šamar u lice Hitleru bio je jedan tipično srpski gest, nešto što pripada mentalitetu i etičkom inatu "ludih Srba", koji su prvi u kontinentalnoj Evropi pravo iz duše povikali: "Smrt fašizmu - sloboda narodu"! I platili to najvišom cenom. Zasluga Zarićeve je što je ponovo izvukla ovo pismo i prvi put ga objavila na televiziji, čime nije mogla bolje da obeleži veliku godišnjicu. Poruke 27. marta 1941. kao svetskog dana antifašizma dobijaju time svoj puni smisao.

Sve drugo u ovoj emisiji bledo je i, uostalom, manje važno. U prilično konvencionalnom podsećanju na potpisivanje sporazuma o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Hitlerovom Trojnom paktu, u Beču 25. marta 1941, te spontani narodni gnev koji je izbio još iste večeri u Srbiji, pod geslom "Bolje rat nego pakt!", već je dosta toga i napisano i snimljeno.

Sve se o tome uglavnom ponavlja i Zarićeva ne saopštava ništa novo. Ni međunarodni aspekt događaja, izuzetno nepovoljan po naš narod u vrtlogu svetskog rata koji je već počeo... Ni unutrašnji društveni kancer hrvatske secesije, koji je duboko zahvatio Jugoslaviju i preti da je sruši svakog časa... Ni regonalno okruženje, koje je pretilo svim vrstama neprijateljstva. Ni krhki mir, koji je regent Pavle Karađorđević jedva uspevao da održi, lavirajući među svim tim opasnostima, da bi sačuvao ovu kakvu-takvu "skalameriju od države" (izraz vojvode Stepe Stepanovića) po cenu trulih kompromisa.

Narod se digao i za jednu noć srušio ovu vladu, predvođen patriotskim oficirima, među kojima je, doista, bilo i simpatizera Engleske, ne toliko važnih da bi preuzeli kormilo države. Puč je izveden, bez kapi prolivene krvi (osim jedne jedine "kolateralne greške"), stotinu hiljada uglavnom Beograđana manifestovalo je mladom kralju, koji je tog jutra preuzeo vlast.

Bio je to izraz vidovdanskog kulta slobode i pravde koji je izbio iz dubina narodne duše i postao tekovina novije srpske istorije, uprkos previsokoj ceni: Hitler je munjevito odgovorio na ovaj šamar i počeo je najstrašniji rat u srpskoj istoriji, najstrašniji i zbog toga što se odmah pretvorio i u građanski i bratoubilački, sa pogubnim posledicama, koje još uvek traju. Ali sve to je, kažem, manje važno pred suštinom ovog događaja, koja se otkriva ne samo u neobičnom pismu jednog čoveka iz 1941, nego i u završnoj montaži stavova naših istaknutih istoričara.

Pre svega, 27. mart 1941. bio je spontani izliv srpskog slobodarskog duha. (Kao što nije dugovao ama baš ništa komunistima i Titu, koji je posle 1945. silom prisvojio ovu tekovinu, tako nema ničeg zajedničkog ni sa današnjim antifama soroševskog tipa, koje nisu drugo do fašizam sam).

Akademik Ljubodrag Dimić zaključio je: "Na ovaj izvorni antifašizam, Hitler je odgovorio napadom ne na Jugoslaviju, nego na srpski narod i monstruozno ga kaznio za primer drugima".

Dan 27. mart 1941. bio je zaista "srpska stvar", izraz čisto srpske etičke vertikale, a Adolf Hitler je znao koga i za šta kažnjava. Ni danas situacija nije bitno različita: ponovo smo okruženi neprijateljima, fašizam je opet u nepojamnom usponu, naročito u našem najbližem okruženju, a teška iskustva Drugog svetskog rata se na celom Zapadu namerno predaju zaboravu.

Jedno pismo Hitleru iz marta 1941, otkucano ćiriličkom "remington" mašinom, ponovo otvara pitanja našeg opstanka.