ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Srpska malograždanica

SRBI su u 18. veku, znamo, preuzeli od Rusa i prilagodili srpskom glasovnom sastavu rusku građansku ćirilicu, graždanicu.

Foto P. Mitić

Potom smo kroz reforme Save Mrkalja, Luke Milovanova Georgijevića i Vuka Karadžića s početka 19. veka dobili i savremenu srpsku ćirilicu, koji su mnogi nazivali i vukovica. U vreme jačanja jugoslovenske ideje, znamo i to, svi Srbi tokom 20. veka prihvataju i svoje dopunsko pismo, latinicu, kojom su Srbi katolici pisali vekovima, kao i susedni Hrvati. Otada do danas, ćirilica je srpsko nacionalno pismo jer je koristimo od prihvatanja pismenosti u 9. veku, a latinica je, u skladu sa istorijskim kontekstom, naše dopunsko pismo, koje ima punu ravnopravnost u javnom jeziku.

Ako ostavimo po strani činjenicu da istu "provincijsku tvrdnju" vekovima baštine Englezi, Francuzi, Nemci, Amerikanci, te cicijaški čuvaju to jedno pismo ne kupujući nova, više će nas privući piščevo "lingvističko znanje", ono koje neistomišljenici nemaju, o poželjnom broju srpskih pisama: "Ja bih voleo da ima tri, četiri. Da je što više ljudi upozna i van tarabe beogradskog pašaluka. Zar neko ko nije Srbin i ne čita ćirilicu ne bi trebalo da čita naše knjige?" Evo, konačno, prave lingvistike! Ne navodeći primere jezika koji imaju "tri, četiri" pisma (zašto ne pet-šest?), pisac nam navodi argumentaciju za četiri srpska pisma: da nas čitaju preko tarabe, jer Englezi, Francuzi, Nemci i Amerikanci inače sjajno razumeju srpski jezik, ali samo ako je napisan latinicom. Ako pak misli na Hrvate i Bošnjake, da li se pisac ikada upitao zašto oni zarad preskakanja tarabe ne štampaju svoje knjige u Zagrebu i Sarajevu ćirilicom?

Ilustracija Goran Divac

Naročito kada se uzme u obzir da je potencijalnih čitalaca na srpskom jezičkom prostoru više nego na hrvatskom i bošnjačkom zajedno. I konačno, opet u najsvetlijoj tradiciji "latiničarskom" zamenjivanja teza (o čemu sam mnogo puta pisao), problem se opet prebacuje u potpuno drugo dvorište, pa se pisac pita zašto "dušebrižnike za očuvanje srpskog jezika" ne brinu pozamljenice fokusirati se, brend, benefit i sl.

Ne shvatajmo ozbiljno ove purističke izlive, oni služe samo za stvaranje magle, već se usredsredimo na ključne argumente za latinicu u srpskoj kulturi. Elem, "ja volim latinicu iz dvostruko sebičnih razloga: kao prvo, što na latinici (+ na ćirilici) broj čitalaca mojih knjiga znatno raste; kao drugo, navikao sam se na latinicu čitajući knjige na drugim jezicima koji koriste ovo pismo." Ako prvi argument svrstamo u kategoriju onih koji proučavaju odnose vere i večere, zapitajmo se uz drugi: Kakve li će sad argumente izneti prevodioci sa arapskog ili kineskog jezika? Možda će to biti ta dva neophodna pisma srpskoj kulturi, da stignemo do magičnog broja četiri?

Pojedinci imaju intelektualnu odgovornost za težinu argumentovanosti onoga što pišu, ali imaju je i mediji. Srećom, navedeni kulturni dodatak rejting istog broja spasao je divnim intervjuom Marije Đorđević sa Irinom Subotić na prvim stranama. I začudo, govoreći o Ljubomiru Miciću, velikanu evropskih avangardnih krugova, naša čuvena istoričarka umetnosti ističe da je posle Drugog svetskog rata Micić, "odbačen od društva, van svih institucija i javnosti, napadan sa raznih strana [...] borio se donkihotovski s dubokim uverenjem u opravdanost svojih nastojanja da dokaže kako su naša savremena kultura, ponašanje, izgled Beograda, emisije na radiju, tekstovi u novinama, ugrožena ćirilica i sl., protivni razumu i protivni našim običajima". I eto "provincijskih tvrdnji" Ljubomira Micića, sklonog "primitivnom nacionalizmu" (jer očito nije bio dovoljno evropejac), eto i "provincijske" težnje Irine Subotić (ni ona nije dovoljno evropejka) da se i danas progovori o sudbini ćirilice! To je, inače, onaj isti Micić za kojeg "latiničari" tvrde da se zalagao za latinicu, što je besramni falsifikat ne samo zbog onoga što je ovaj umetnik govorio nego i što je pisao!

Očito je da se borbeni marš za latinicu, srpsku malograždanicu, nastavlja. Orkestri se menjaju, ali muzika ostaje ista.

Preporučujemo

Kultura

5 3

ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Snaga jednog naroda je u snazi njegove kulture

16. 03. 2021. u 11:23

Kultura

0 3

ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Jezik u sve težem stanju

09. 03. 2021. u 09:38

Kultura

15 43

"NOVOSTI" TRAŽE ODGOVOR: Zašto zakon o ćirilici i dalje čami u fioci?

02. 03. 2021. u 10:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije