Kultura

INTERVJU Sandra Bugarski: Gospođicu Maricu stvorila sam iz svoje duše

07. 03. 2021. u 15:46

HARIZMATIČNA glumica Sandra Bugarski osvojila je srca televizijskih gledalaca, ulogom Marice Pančetović Pančete, žene velikog, toplog srca i zaraznog smeha, uvek spremne da kao lavica štiti članove svoje velike porodice.

ИНТЕРВЈУ Сандра Бугарски: Госпођицу Марицу створила сам из своје душе

Ovu ulogu, u telenoveli "Igra sudbine" (Prva TV), scenarista Žarko Jokanović napisao je specijalno za nju.

- Počastvovana sam i blagoslovena. Sigurno sam to nečim i zaslužila. Uvek i u svemu reciprocitet je zakon koji garantuje uspeh. U pozorištu se to vidi kroz davanje sebe publici i načinu na koji ti ona vraća. To je ono što se golim okom ne može videti ali se, kao talas, preliva sa jedne na drugu stranu. U ovom slučaju, pisac, koji sedi pred praznim papirom, sigurno ima benefit, kada piše za nekoga koga u atom poznaje. Na taj isti način, zdušno i iz najčistijeg dela svoga bića, ja tumačim Žarkove reči, igrajući i poigravajući se sa svakim slogom, uzdahom, tačkom i zarezom koji je za mene patvorio - kaže za "TV novosti", Sandra Bugarski. Najavljuje i nova snimanja i projekte o kojima još ne može da govori, dok podela ne bude zvanično saopštena. Do tada, naša sagovornica, iza koje je višedecenijska karijera na velikom i malom ekranu, kao i u matičnom Beogradskom dramskom pozorištu, nastavlja snimanje novih epizoda "Igre sudbine" i, istovremeno, priprema tri nove predstave.

- Mnogo sam sebi obaveza "nakarikala", ali sam odlučila da u tu vodu uskočim, jer mi se svako delo, na svoj način, dopalo. Sve tri predstave su veliki izazov, divne su mi se uloge ponudile i ja sam ih oberučke prihvatila. Kada čovek ima volju, nađe se način. Do proleća ću isplivati, nadam se.

Pamtimo vas kao bolničarku u filmu "Lepa sela lepo gore", kao i po ulogama u filmovima i serijama "Sve je za ljude", "Hotel sa 7 zvezdica", "Potera za sreć(k)om", "Pozorište u kući", "Sumnjiva lica", "Senke nad Balkanom", "Psi laju, vetar nosi", "Junaci našeg doba", "Drug Crni u NOB-u" i drugim. Ipak, uloga Pančete donela vam je najveću popularnost. Da li vas je to iznenadilo?

- Moje životno i profesionalno iskustvo naučilo me je da lepe situacije u životu, koje se periodično dešavaju, treba oberučke prihvatiti. Kada mi se ukazala prilika da snimam telenovelu, mogla sam da pretpostavim da će biti mogućnosti da pokažem čitavu lepezu stanja i osećanja, s obzirom na broj epizoda koji je ugovoren i koji se, kroz vreme, samo povećavao. Tako smo, jednom progresijom, zavredili da prva sezona potraje godinu dana (do sada), bez prekida u emitovanju. Rezultat je, ipak, nadmašio očekivanja kompletne ekipe da "Igru sudbine" gleda svaki treći građanin. Skor je takav da je i popularnost neminovna. Dakle, jednim delom sam iznenađena, a drugim, uživam u plodovima mukotrpnog rada.

Pančeta je osvojila simpatije gledalaca i zbog svoje duhovitosti i načina na koji rešava probleme. Da li vas gledaoci pitaju za neki savet, kada vas sretnu na ulici?

- Na ulici je jurnjava i pomama za mnom i kolegama iz serije. Deca najpre žele da se slikaju, a onda, juriš na društvene mreže! A stariji nas komplimentiraju i analiziraju. Pančetu, istini za volju, vole i da citiraju, pa se uz njih i ja prisetim nekih scena, tekstova i snimajućih dana. Drago mi je zbog svakog ponaosob, koga sam usrećila i nasmejala. O popularnosti ne razmišljam kroz uzlete i pomame, jer imam dovoljan broj godina i stabilna sam ličnost.

Zbog čega je Marica Pančetović toliko omiljena?

- U Pančeti se mnogi prepoznaju, pa mi prepričavaju svoje situacije u kući, sa porodicom. Neki se pronalaze u situacijama kada se Panči bori za pravdu, ne birajući sredstva, a nekima je njena eksplicitna borbenost nalik onome kada se rešavala stvar tvrdim sredstvima umesto dijalogom. Ima primera u kojima mi se povere da su ONE, naizgled, borbene, zapravo emotivne i fražilne. Ja sam gospođicu Maricu uradila zanatski, ali iz svoje duše.

Vaša harizmatičnost neodvojivi je deo likova koje tumačite, uvek dominirate. A kakva je, u stvari, Sandra Bugarski?

- Hvala na lepim rečima i komplimentima. Nije lako pričati o sebi, ali je činjenica da pripadam onom broju ljudi koji se svakim danom trudi da uradi neko dobro delo, makar to bilo i uljudno javljanje komšiluku ili osmeh i zagrljaj koji podelim sa bližnjima, kolegama, pa čak i nepoznatim ljudima koji mi prilaze. Računica je jednostavna - ako svakoga dana nisi uložio trud da budeš bolji, ti si postao gori. Što se tiče posla, tu se uvek postaram da opravdam lik koji tumačim, do maksimuma. Kada glumac voli osobu koju igra, makar to bio i najgori krvnik, izazvaće u gledaocu empatiju i privoleće ga za sebe.

Od kada datira vaša ljubav prema glumi? Postoji li uloga koju priželjkujete?

- Moja prva i velika ljubav bio je i ostao folklor. To je ujedno i moja veza sa scenom, pre glume, i verovatno spona koja je vezala dve, na izvestan način, srodne oblasti. U trenutku kada mi se pričinilo da publika, od 12 parova, koliko je u koreografiji - gleda u mene, okačila sam opanke o klin i upisala glumu. U to vreme sam išla i u muzičku školu, svirala flautu, klavir i školovala glas, pa se nekako sve lepo sklopilo u jedan poziv. Tako nekako. Ništa ne priželjkujem, radim ono što mi je namenjeno i šta me greje.

TRI NOVE PREDSTAVE

U MATIČNOM Beogradskom dramskom pozorištu igrali ste u brojnim predstavama, među kojima su i "Zečevi su brza hrana", "Tri klase i gospođa Nušić", "Rekvijem - negde između Pariza i Šangaja", "Razred", "Posle zabave", "Palilulski roman", "Let iznad kukavičjeg gnezda", "Drekavac", "Delirijum tremens", "Ćeif", "Bar sam svoj čovek"... Spremate li nove uloge?

- U BDP, u predstavi "Divlje meso", Gorana Stefanovskog, u režiji Jagoša Markovića, igram veliku, lepu dramsku ulogu.

Druge dve predstave su u Akademiji 28. Sa Vladanom Savićem sam skoro privela kraju probe za duo-dramu, čiju premijeru očekujemo početkom marta. Sa Markom Jovičićem smo završili čitajuće probe i u najavi imamo urnebesnu komediju - otkriva Sandra Bugarski.

Prati vas glas velikog profesionalca. Kako kreirate likove koje tumačite?

- Ja sam, pre svega, vrlo disciplinovana osoba. Ne znam kako drugačije i može da se pristupi ovom poslu koji je kolektivno stvaranje. Ako neko zataji, lanac puca. Sebi nikada ne bih dozvolila da na mene mora da se čeka, ni na snimanju, ni u pozorištu. Svako bi trebalo, kod kuće, sam sa sobom, da nalazi odgovore, iznalazi postupke, domaštava i samim tim obogaćuje lik koji kreira. Za mene to znači biti profesionalac, dakle, ne samo suvoparno naučiti tekst, već doneti ceo svet sa sobom.

Koji biste film preporučili čitaocima? A knjigu?

- Film "Prokletnici", Kventina Tarantina i knjigu "Pukovniku nema ko da piše", Gabrijela Garsije Markesa.

Imate li vremena za odmor?

- Na moju veliku sreću, imam miran, spokojan i dubok san. Tako se i regenerišem. Jutro volim da iskoristim za čitanje tekstova, uz kafu, jer verujem da odmoran mozak lakše memoriše. Slobodno vreme, uglavnom, nemam, a i kada se potrefi, gledam da se ućutim i odmorim.

Kako podnosite ovaj period, izazvan pandemijom koronavirusa? Ko vam daje vetar u leđa?

- Teška godina je za nama. Iako se uvek i u svemu trudim da budem optimista i da vidim tračak nade, u ovoj pošasti koja nas je zadesila, nisam uspela ništa dobro da iznedrim. Daće Bog, pa će bolje biti. Pomoć u postizanju cilja je uvek ljubav i podrška. Bez te potpore nema ni kvalitetnog života.