INTERVJU Miloš Šobajić: I danas herojski trpimo nepravde

POZNATI slikar Miloš Šobajić prošao je kroz ružne i lepe događaje, kroz smrti i radosti, uspehe i padove. Sretao je važne ljude, Zuko Džumhur bio mu je prvi učitelj slikanja, stvarao je u ateljeu u kojem je pre njega bio Pikaso, njegova dela izlagana su u svim delovima sveta, od Kine, preko Evrope, do Amerike. Stigao je i da voli: Lotku i Maju.

Foto G. Čvorović

O svom životu napisao je knjigu "Mojih devet života"("Vukotić medija"). U njoj slikar iznosi i svoje političke stavove, piše protiv globalizma u svetu, želji da zaštiti umetnost od pokušaja da se njome upravlja iz svetskih centara moći. A..., da li je intervjuisati samog sebe najteže iskustvo, Šobajić, za "Novosti", odgovara:

- Pisanje ovog teksta mi je bilo interesantno iskustvo, jer sam se ponovo nalazio u mojoj koži iz nekih drugih vremena, kad sam živeo druge živote.

* Poznata je izreka da čovek sebe upoznaje ceo život. Da li ste vi nešto novo o sebi spoznali pišući ove, veoma lične, autobiografske zapise?

- Shvatio sam da sam živeo devet života, jer sam posle svakog od njih, umirao i ponovo se, kao Feniks rađao. Svaki od tih života mi se činio kao potpun i završen krug.

* Opisujete mesta odrastanja, stasavanja: Istanbul, Nikšić, Beograd, Pariz. Gde je vaš zavičaj?

- Svuda sam živeo, od Pariza i Istanbula, do Beograda i Nikšića. Proveo sam dva perioda u Parizu, prvo kao beba, pa kasnije još pola veka, kao slikar. To je grad u kojem sam proveo skoro ceo moj život i u kojem sam se oformio, ne zaboravljajući Istanbul u kojem sam kao dečak progledao i otkrio lepotu Zemljinog šara. U Nikšiću sam sreo moje prve i nezaboravne drugare, dok je Beograd uvek bio i ostao moj najdraži grad, u koji sam se uvek vraćao sa velikim uzbuđenjem, kao što se vraćamo u zagrljaj našoj majci.

* Jedno poglavlje naslovili ste "Da sam vajao Stefana Nemanju"...?

- Teško je napraviti spomenik istorijskoj ličnosti, a da svi budu zadovoljni. Zato ni sa mojim spomenikom Nemanji, ne bih očekivao pozitivne reakcije, uvek nezadovoljnih građana. Svakako bih ga napravio u duhu onoga što radim; u izvesnom pokretu, sa naglašenim detaljima, izbegavajući da ima klasičan izgled.

* Mnogo je kritika upućeno na račun spomenika na Savskom trgu?

- On ne može biti prihvatljiv onima koji vide u njemu glorifikaciju srpstva, ili srpske države. Posebno u ovom trenutku, kad pokušavaju da nam otmu Kosovo, spomenik Nemanji nam je svakako dobrodošao, iako je napravljen sa ogromnim zakašnjenjem.

* Napisali ste da su Srbi slični Arapima koje ne zanima kultura zemlje u kojoj žive...?

- Kad sam nedavno u gradiću Sen Denis, pored Pariza, tražio čuvenu gotičku katedralu, prvu u tom stilu, nastalu početkom 12. veka, obraćao sam se prolaznicima, Arapima, koji čine većinu tog regiona i koji su mi odgovarali da ne razumeju šta tražim. Bio sam iznenađen tolikim odbijanjem da prihvate postojanje istorije i kulture zemlje u kojoj žive. U Srbiji, nažalost, sve češće srećem Srbe koji odbijaju svoje nasleđe i pokazaju potpuno nepoznavanje istorije sopstvenog naroda, pokazujući manju zainteresovanost od stranaca koji su izabrali da žive ovde.

* U jednom poglavlju pišete zašto je teško biti Srbija. Objasnite nam zašto je teško biti Srbin?

- Zato što vekovima i herojski trpimo najgora zverstva od naših neprijatelja. Zato što ne smemo o tim zverstvima ni da govorimo, a kamoli da tražimo pravdu. Pogledajte šta se ovih dana dešava sa filmom "Dara iz Jasenovca". Teško je biti Srbin.

* Doživljavali su vas kao eksponenta politike Slobodana Miloševića?

- Bio sam samo eksponent mog naroda. Od Miloševića nikad ništa nisam ni tražio, a još manje dobio. Gledajući ga iz Pariza, upoređivao sam neizmernu ljubav koju je Zapad gajio prema Brozu i fascinantnu mržnju koju je ispoljavao prema Miloševiću. Zaključak se nametao sam po sebi: ako su oni toliko voleli velikog srbomrsca, mora da im ovaj drugi nije po meri. Želeo sam da ukažem na tu činjenicu, koja je, mislim, neosporna i očigledna. Nisu oni nas bombardovali zbog Miloševića, kao što su pokušavali to da predstave naivnima, kao što nisu ubijali naš narod tokom celog 20. veka zbog naših predsednika ili kraljeva, već zato što im je to strategija, koja ne prestaje i koja uporno još traje.

* Svetozar Vukmanović Tempo je gledajući vaše slike rekao da mu je žao što vas nije izabrao da portretišete Maršala. Da li je i vama žao?

- Sve glave liče jedna na drugu. Naši portreti poseduju u sebi sve najbolje od nas, kao i sve najgore. Na Brozovoj glavi nisam primećivao ništa pozitivno, osim njegov pravilan oblik lobanje, koja bi mi bila dobra površina i razlog da po njoj naslikam u debelim nanosima, ogromnu količinu tajni koju je on nosio u sebi.

* Mogu li umetnici da menjaju svet ili su samo tu da budu hroničari vremena?

- Umetnik je dosada bitno uticao na promene u društvu, stvarajući avangardna dela u svim oblastima njegovog rada. Danas se od tzv. artiste traži da bude deo gomile njemu sličnih, koji će pod komandom komesara stvarati nedela za neobrazovanu publiku, koja je na veoma niskom duhovnom nivou, jer samo takav građanin može biti prihvaćen od novog svetskog poretka.

Miloš Šobajić

* Čovek koga slikate uvek je u haosu...

- Moj čovek je uvek pokušavao da izbegne zamke na svom putu. Moj čovek je pod stalnim progonom, ali zahvaljujući svojoj mentalnoj sili, uspeva da bude spasen. Mislim da oslikavam svet u kojem živimo.

* Da li ste nekada osetili uzaludnost onoga što radite?

- To osećam konstantno, ali uporno radim i dalje i danju i noću, kao da ću time nešto promeniti.

* Kažete da je globalizam ušao u sve segmente društva. Da li nama gospodare gospodari novca? I da li je ova pandemija jedno poglavlje te priče?

- Mi očigledno živimo u neobjavljenom ratu. Evo, prošla je prva godina kako se krijemo, progonjeni zlom koje nas vreba i najavljuje da je ovo samo početak, te da nismo ni svesni kakav nas čeka haos. Gospodari novca izjavljuju da dobro znaju šta nas čeka. Hvala im na informaciji.

* Napisali ste da je vakcinacija upozorenje da nismo više ni vlasnici sopstvenog tela?

- Mi očigledno nismo više ni vlasnici svog tela, jer ako odbijemo da primimo brzo napravljenu ili eksperimentalnu vakcinu, bićemo vremenom eliminisani iz cirkulacije. Ako budem bio na bilo koji način primoran da se vakcinišem, primio bih rusku, ili kinesku, u nedostatku domaće vakcine, jer u pomenutim društvima, u velikoj meri i dalje vlada država, a ne korporacije.

* I na kraju, koji vam je od vaših devet života najmiliji?

- Svakako ovaj sadašnji, koji živim sa Majom, ne zaboravljajući sve ostale, koji su mi donosili i sreću i nesreću, ali koje ne bih menjao ni za šta na svetu, jer su svi bili samo moji.

Preporučujemo

Kultura

0 5

POKUŠAJ SPASAVANjA OD ZLA: Slike Miloša Šobajića posle 11 godina pred Niškom publikom u galeriji "Art 55"

09. 01. 2021. u 11:08

Kultura

0 0

U NIŠKOJ GALERIJI ART 55: Slike iz Šobajićevog ciklusa "Progon"

05. 01. 2021. u 14:07

Društvo

0 9

GLEDAJTE NAPRED, GORE NE MOŽE DA BUDE: Poruke Brižit Bardo, Le Pena, Cileta Marinkovića, Miloša Šobajića i Aleksi Truda čitaocima "Novosti"

03. 01. 2021. u 09:00

Kultura

0 0

PEDESET GODINA SLIKA PROGONjENI NAROD: Izložba Miloša Šobajića u somborskom KC "Laza Kostić"

13. 11. 2020. u 10:38

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije