KNJIŽEVNA KRITIKA - "Kontraendorfin" kao disertacija

HAJDE da ne bude da nismo ni spomenuli ovogodišnju "Ninovu" nagradu.

Foto Tanjug

Realno, veoma je teško o njoj govoriti s književnokritičkog aspekta pošto kriterijumi tog žirija, kako su već mnogo puta napomenule kolege kritičari, i ne samo oni, i ne samo ove godine, baš i nisu čisto književnokritički.

Kako to da ne zaključimo kada, ako samo poslednji izbor uzmemo u obzir, u najužem krugu nije bilo romana Radovana Belog Markovića "Stojna vetrenjača", koji je primer čistog artizma, za koji je, doduše, potreban izuzetan estetski ukus, a i znanje, kao i to da u poslednjem krugu nijedan glas nije dobio treći, a ne prvi, kako je jedan neobavešteni član žirija tvrdio u svom tekstu, u svemu izuzetan roman Enesa Halilovića "Ljudi bez grobova", roman koji će sigurno ostati u istoriji književnosti. Kako da u tom, poslednjem, krugu nijedan glas nije dobio roman Vladana Matijevića "Sloboda govora"? Čudno, s obzirom na to da je sigurno on pisac čija je satira ubojita, humor urnebesan.

Dobro, pošto sve to već znamo, zanimljivo bi bilo kada bismo od urednika nagrađene knjige mogli dobiti odgovore na neka pitanja. U tekstu koji stoji na zadnjoj korici te knjige piše da je ona "vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova". Baš me zanima na osnovu čega urednik tvrdi da je baš ova knjiga "vrhunac". Je l' misli na književne domete? Takođe me zanima u kojoj je funkciji, ako govorimo o književnom postupku i književnosti, "detronizacija nacionalnih veličina i bardova", mada i to šta Basaru kao intelektualca i bivšeg diplomatu preporučuje da to čini. Ono, nije da me ne zanima ko su za njega veličine i bardovi. Ovo "nacionalni" ćemo da izostavimo, da mu ne zasmeta ili mu pak ne suzi izbor. Bilo bi lepo da nam urednik kaže zašto je "srpski mentalitet poguban" i kom mentalitetu pripadaju on i laureat. Nisam uspela iz knjige da dokučim u čemu se ogleda njihova dalekovidost. Takođe bi me zanimalo koji "ideološki zanosi imaju", a koji nemaju, "samouništavajuće razmere"? Zar nisu svi ideološki zanosi opasni, kao i njihova, najčešće očigledna, demonstracija sile u svim segmentima društva, pa i u kulturi i književnosti? Da li urednik i laureat, ili pak samo laureat, misli isključivo na ideologije koje njemu ne odgovaraju ili pak na sve ideologije?

Takođe bi me zanimalo koje su to "maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike". Pitanje tih tačaka, rekla bih, poprilično je kompleksno, a odgovor na to pitanje sigurno nije jedan, ukoliko pak jeste jedan, odnosno ukoliko urednik misli da ih je baš Basara vrhunski tematizovao, ja bih se uplašila.

Nije da se nisam zapitala kako urednik koji je svojevremeno pripadao uređivačkom odboru Prosvetine "Biblioteke velikih romana" zajedno sa Dobricom Ćosićem, Miodragom Pavlovićem, Bogdanom A. Popovićem i Radivojem Mikićem može stvarno da misli to što je u pomenutom tekstu napisao i da li stvarno to misli ili je pak postao, silom prilika, svestan neveselih društvenih manifestnosti koje je i sam osetio, a treba živeti...

Imajući na umu romane koje sam pomenula, kao i kulturu i književno gospodstvo njihovih autora, kao i umetničku slobodu, kao i čuvare kapija koji jedno delo proglašavaju za umetnost, kao i slobodu kritičke reči, kao i tekst urednika sa zadnje korice nagrađene knjige, izdvajam iz nje tek jedan segment, na primer, ovaj:

"Opštepoznato je, recimo, da je Andrić od rane mladosti bolovao od maltene svih unosnih bolesti - naročito onih u trendu, tuberkuloze na primer, koju je, kada je ušla u modu, zamenila hipertenzija - i da je celog života imao lošu krvnu sliku i povišenu temperaturu, da je bez prestanka kašljucao, da je Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine SHS Andrića - koji je pod neistraženim okolnostima za samo tri godine od pisara III klase avanzovao u rang generalnog konzula - čim bi se požalio na klimu u mestu službovanja po kratkom postupku promicalo u viši platni razred i rang i premeštalo u varoš koja nije nužno morala imati bolju klimu od prethodne, ali koju je Andrić bio naumio da vidi, da obiđe njene znamenitosti i da zabeleži utiske u misterioznu 'Crnu svesku'. Pazi sad, ali ne trči pred rudu, ne zapisuj moje rečenice pre nego što ih izgovorim, omakne ti se to ponekad. Godine 1923. Andriću iznenada zapreti otpuštanje s posla - zbog neodgovarajuće stručne spreme (srednje) - on se trenutno razboljeva, počinje da kunja i kašljuca, ministarstvo nema kud, progleda mu kroz prste, a već sledeće, 1924, na onovremenom Megatrendu, Univerzitetu u Gracu, Andrić uspešno - magna cum laude - brani doktorsku disertaciju Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der trkischen Herrschaft."

Uvažavajući i književnu istinu, koja ne mora imati veze sa istorijskom, konstatujem, baš zbog toga se služeći umetničkim diskursom po kojem je ova knjiga prepoznatljiva, a s namerom da me razumeju i laureatovi čitaoci:

Briljantno! K'o da je Martens pisao! Ma kakvi, još bolje od njega! Pošto ovaj nije pisac, mada je "stručnjak za balkanska pitanja". Njemu da se prigovori, pa i "ajde! Al' ko bi smeo Basari - neupitnoj intelektualnoj i diplomatskoj veličini! Uostalom - disertacija je disertacija!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije