MOJI DRUGOVI - SIROČIĆI IZ GLINE: U Hramu rođenja Presvete Bogorodice, 1941. pobijeno je, na najsurovije načine, više od 2.000 srpskih duša

BILI su došljaci u Pulu, a među najboljim učenicima u razredu; bili su najmirniji, disciplinovani, nastavnici su hvalili njihovo ponašanje.

Foto V. N.

Bili su i - najstariji, dve-tri godine stariji od nas, domaćih. Oni su bili smešteni u Đačkom domu imenom "Vladimir Gortan", u velikoj zgradi, među najvećim u gradu. Bili su redovni i pažljivi na časovima, zapisivali u sveske važna mesta iz predavanja. Nisu dizali "dva prsta" kako bi ih nastavnik prozvao da odgovaraju, čekali su da budu prozvani. Bilo ih je četvorica. Sa jednim od njih sedeo sam u istoj klupi. Bio je krupniji i viši od mene, a miran i ćutljiv. Zvao se Božo Biškupović. Ništa više o njemu nisam znao - osim da je "iz Đačkog doma". I da ne zna ko je - Vladimir Gortan. Ja sam tek - natucao, prema priči mog oca.

Božu bih ponekad pozvao da dođe kod mene, da proba pasulj koji je moja majka znala dobro i ukusno da skuva - da poližeš prste. Ni u razredu, a niti dok zajedno kusamo pasulj iz dubokog tanjira, nisam Božu upitao:

"Kako je dospeo u Pulu? Zašto živi u Đačkom domu?" I kako im je - tamo. Jer, sa Božom su još trojica iz našeg razreda stanovali u Domu. Svima sam zapamtio imena, likove - mogao bih da potanko opišem izgled svakoga ponaosob. Bili su to već poodrasli gimnazijalci, iz prvog, drugog... razreda, tada završnih godina gimnazijskog školovanja. Kad bi odgovarali, ustajali su i pred sobom razmicali klupe, visoki i krupni: Vukša Dušan, već ukrašen crnim brčićima; Stevo Trinajstić, najviši i - najmirniji. Smeškao se dok odgovara i prstima "zatezao" usne, kao seljančica na pijaci. Nikola Džakula, vitkiji i mršaviji od ostalih, a najbolji učenik u razredu, nisi mogao da ga ukebaš da neko od pitanja "za danas" ne zna. On nije odgovarao na zadato pitanje, već je - tumačio i - sam držao predavanje. Moj drug iz klupe, Božo Biškupović, sasvim je tiho i odmereno odgovarao na pitanje, kao da se nećka, ili da mu baš i nije do odgovora.

Uveče, na Đardinima, na popularnom pulskom šetalištu, nije ih bilo među nama. Čak ni u bioskopu, "Beograd", "Partizan", "Zagreb", kuda smo odlazili pre Đardina. Kao da mojih drugova iz razreda - od prvog, pa do velike mature - nigde i nije bilo, osim u školi. Nastava, propitivanja, završetak školske godine,eto, i maturski ispit stiže brže-bolje, jednostavno proletele godine. Božo i ja koricom hleba čistimo duboki tanjir i hvalimo majčin pasulj.

Zatim smo se - razišli. Velika matura je stanica rastanka, kao ona rimska Stazione Termini, i danas prepuna rastanaka, nalik onima iz filma Vitorija de Sike. Svako od nas maturanata iz četvrtog razreda pulske gimnazije, imenom "Branko Semelić", odjurio je s kuferčetom u ruci na studij: Zagreb, Rijeka, Beograd. Neki su, jednostavno, nestali, kao u zemlju propali. Rasturilo se "društvo" iz "hrvatskog odeljenja" gimnazije, kud koji - mili moji. Čak sam i drugare iz "talijanskog odeljenja" zatekao u Beogradu, Come va?

A, zapravo, ni posle četiri godine zajedničkog školovanja, u istom razredu, čak i u istoj klupi, ja nisam saznao ko su ti momci, svi dobri učenici, stariji od mene, mirni i tihi, koji nikada o sebi nisu govorili. Takođe, ni nastavnici: ni direktor škole, profesor filozofije, Marijan Ružić, ni naša razredna, Ljubica Ivezić Filipić, profesorica hrvatskog jezika, zaneta svojim poslom, pokretač školskog časopisa "Istarski borac", gde su prvi moji "sastavi" objavljeni. Niko ni da zucne o četvorici iz Doma "Vladimir Gortan", pa ni moja majka, koja se redovno raspitivala "Kada će Boža da dođe, biće u petak pasulja".

Tišina. Tajac. A moja majka je ponešto - znala. Kao što je sa komšinicom Agicom, udatom Agbaba, šapatom razgovarala "o vojvodi Vuku", Agičinom ocu, "eno spomenik njegov, video si, kod tetka-Zore, na Obilićevom vencu".

Tako su prošle četiri godine zajedničkog školovanja, tako smo se i rastali, a očekivan odgovor ko su Boža, Nikola, Stevan, Dušan - nije stigao. Moguće, nisam ni radoznalije pokušavao da saznam ko su ti momci, moji školski drugovi, vredni i dobri učenici, a ćutljivi kada sam očekivao da kažu nešto i o sebi.

Zatim je tokom prvog našeg poslematurskog susreta, o godišnjici mature, sve puklo i na čistac izašlo. Ili smo sada mi postali ozbiljniji, dorasli težim pitanjima i još težim odgovorima. Govorili smo o njihovom Domu i imenu Vladimira Gortana, istarskog mladića koga je Musolini streljao zbog, biće, patriotskog gesta... dobro smo naučili tužnu priču o tome kako je Vlade Gortan na rubu uvale Bjanko streljan pucnjima u leđa, u ranu zoru, tamo negde, 1929. godine... Ali, nismo naučili priču, niti na vreme saznali šta se to dogodilo našim drugarima iz razreda? Od Gortana do njih stajao je samo - jedan korak: tragična sudbina streljanja, u leđa ili u grudi... Ishod tragičan i bolan. Ni da pitaš, ni da čuješ: tek - dorasteš odgovoru.

Moji su drugovi iz razreda, 1954-1958, u pulskoj Gimnaziji bili deca čiji su roditelji pobijeni u masovnim pokoljima u crkvi i na drugim stratištima u Glini, između maja i avgusta, odmah početkom rata "kod nas", 1941. U Hramu rođenja Presvete Bogorodice pobijeno je tada, na najsurovije smišljane načine - preko 2.000 srpskih duša, čeljadi od mladih godina do nemoćnih staraca.

Bili su, nekim čudom, moji drugari iz Gimnazije, odvedeni, u trećoj, četvrtoj godini, na staranje u kakvu dobročiniteljsku zagrebačku porodicu, ili su rat preživeli skriveni u zabitima potkozarskih sela... Spasavani sa spiska Dane Budisavljević, ili...

Tek, bilo je potrebno da odrastemo, pa da istini pogledamo u oči! Da se rastanemo i da se samo povremeno, jednom godišnje opet saberemo na maturskoj večeri, u italijanskom "Cirkold", ili na "Ribarskoj kolibi", u Domu Mornarice, u seoskoj gostioni u Ližnjanu...

Sa prikačenom i smešnom leptir-mašnom. Bilo je potrebno da zaboravimo na godine školovanja, pa da se tek kasnije setimo propuštenog ili prećutanog. Nerečenog ili - nedorečenog, zapravo: sakrivanog, kao kada glavu okrenemo ustranu, pa nećemo da vidimo ono što i nije za - gledanje. Ni nastavnici, ni mi sami, a niti oni čiji je život visio o koncu i koji su kao nejač čudom nastavili da žive, nismo hteli, ili mogli, ni pokušali da skrivanoj istini pogledamo u oči.

Ovih dana, dok se Banija trese i dok stare crkve ruši zemljotres, ponovo slušam o Glini:

Augustinčićev spomenik u pomen postradalima iz crkava i pokolja iz 1941. odavno je u naletu novih tvoraca neovisne Hrvatske - porušen, razoren. I, cinizmu nikad kraja:

"Hrvatski dom" nikao u Glini, na mestu zločina u crkvi, sada podrhtava, može biti od jauka i poslednjih vapaja nekoć pobijenih. Kao što pamtim imena mojih drugova iz razreda, i ne zaboravljam ni Božu, ni Dušana, ni Stevana, Nikolu, sada ponovo u pamćenju nazirem imena Mirka Puka, Vjekoslava Maksa Luburića, barjaktare zločina u Glini...

Preklanog sveštenika Bogdana Opačića i jedinog preživelog - valjda je Bog hteo da zlodelo ne pobedi: belu sen Ljube Jednaka, čudom vaskrslog na gomili pobijenih.

Nakon više godina, neočekivano i "kad mu vrijeme nije", nabasah na jednoga iz razreda, "učenik iz Gline": bio je to Dušan Vukša, već pravnik, sudija u Zagrebu. Osim uobičajenog pitanja "Kako si, Dušane? Šta radiš ovde?" ništa drugo, ni očekivano nisam zapitao. Sve mi je postalo jasno. Do sinoćnih TV izveštaja i dramatičnih prizora iz Gline i sa Banije, kada su ponovo navrla pitanja na koja ni danas nemam odgovora. A tražio sam ga, evo: svih 60 godina.

Ne dočekavši valjani odgovor, doživeo sam, međutim, da se pojavi još jedno bezodgovorno pitanje: odakle sada Banovina, tamo gde je oduvek bila - BANIJA?

Autor je profesor u penziji

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije