VUK JE ZNAO DA RAZGOVARA SA EVROPOM: Profesorka LJiljana Pešikan LJuštanović povodom nagrađivane knjige "Pišem ti priču"

M. MIRKOVIĆ

28. 12. 2020. u 12:22

REFLEKSI usmene književnosti i tradicionalne kulture u pisanoj književnosti i savremenoj kulturi Srba - glasi podnaslov knjige "Pišem ti priču" ("Akademska knjiga") koja je Ljiljani Pešikan Ljuštanović nedavno donela dva važna priznanja: nagradu "Đorđe Jovanović" Biblioteke grada Beograda, te nagradu Vukove zadužbine za nauku.

ВУК ЈЕ ЗНАО ДА РАЗГОВАРА СА ЕВРОПОМ: Професорка Љиљана Пешикан Љуштановић поводом награђиване књиге Пишем ти причу

Foto Privatna arhiva

Ujedno, ovaj podnaslov u velikoj meri opisuje i predočava jednu od životnih i profesionalnih preokupacija autorke, profesorke na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu (od oktobra u penziji).

Već prvi među esejima od kojih je autorka istakla i ispisala svoju priču, baveći se aspektima identiteta i njihovim oblikovanjem u srpskoj književnosti (istražujući u okviru istoimenog projekta), naslovom "Od obreda i igre do pozorišne scene" - takođe umnogome sažima predmete i teme u njenom fokusu. Pored lutke kao mnogoznačne reči i kao predmeta obožavanja, obrednog, ili predmeta predviđenog za igru, pravi junak ove priče je svakako Vuk Karadžić.

- Vuk je oduvek moja velika inspiracija - navodi Ljiljana Pešikan Ljuštanović. Profesorka koja je svojom erudicijom i samosvojnim pedagoškim pristupom obeležila generacije studenata književnosti usađujući im žeđ za saznavanjem, kao suštinsku Vukovu osobinu ističe upravo ogromnu sposobnost učenja i neprestano, doživotno žudno sticanje znanja:

- Nije Vuk slučajno ušao u najviše intelektualne krugove Evrope. Naprotiv, on je znao da razgovara sa tom i takvom Evropom, došao im je sa moćnom pričom i ponudio svedočanstvo o našoj usmenoj tradiciji u trenutku kada je i naučna paradigma tome odgovarala. Iako njegovo školovanje nije bilo sistematično niti formalno, fascinantna je bila dubina i širina njegovog znanja, on je u svoje vreme rekao stvari koje su naučnici tek mnogo docnije eksperimentalno dokazali i potvrdili. Mit o neukom seljačetu tek je delimično tačan, u trenutku prispeća u Beč Vuk je bio gospodičić sa belom kravatom. On je fes stavio u vremenu evropske fascinacije Istokom - jednostavno je nosio kapu koja se najbolje vidi.

Pokušaji diskreditacije, degradacije, čak opanjkavanja Vuka i umanjivanja njegovog značaja, koliko god besmisleni i unapred osuđeni na propast, svedoče o tome da živimo u doba apsolutnog amaterizma gde se rasprave vode među laicima na društvenim mrežama - ali i o tragičnoj sklonosti srpske kulture ka podelama, smatra profesorka:

- Ozbiljna kultura mora biti sposobna da prihvati više različitih koncepata, baš kao i više različitih dijalekata. Mi stalno biramo i vodimo interne ratove, umesto da shvatimo da nacionalna kultura znači: i srednjovekovna i narodna književnost, i Dositej i Vuk... U duhu podela jesu i pokušaji "demaskiranja" naše kulturne istorije, poput napada na Vuka ili Njegoša, koji je takođe predmet apsurdnih pokušaja da mu se javno "presuđuje", i uvek je to polemisanje na ivici skandala, poput ličnog obračuna sa precima. A Vuka niti treba obožavati niti raskrinkavati, ili izbacivati, već ga treba ozbiljno proučavati i čitati. Njegov je "Srpski rječnik" čudesna, toliko proučavana a i dalje nepročitana knjiga, o kojoj, pored ostalih, sjajno pišu Marija Kleut, Nada Milošević Đorđević, Miro Vuksanović, koji je "Rječnik" doživeo kao roman...

Upravo su Vuksanović i njegov "Azbučni roman u 878 priča o riječima" predmet jednog od eseja Pešikanove, koja veli:

- "Semolj gora" je veliki roman, fascinantna priča o prelivanju kulturnog identiteta i povezivanju novog i starog, o rečima koje pretrajavaju kulturu, zagledanje u jezičke ponore. Kod tolikih pomeranja u prostoru, seoba, iskorenjivanja, jezik, onaj koji smo naučili od majke, valjda je jedina otadžbina koju imamo i na koju možemo računati.

Suštinski zainteresovana za usmenu književnost, to nemerljivo ogromno i još neiščitano nasleđe, Ljiljana Pešikan Ljuštanović smatra da je najbitnije održa(va)ti kulturni kontinuitet i svest o bavljenju tradicijom, usmerenu na "iščitavanje" načina i puteva kojima se ona prenosi, nasleđuje, oplođuje, reflektuje, prisvaja i biva prisutna - ili pak znakovito odsutna iz moderne kulture i priča.

- Samo treba čitati, uvek ima šta da se čita, i to izvanredno, i poezija i proza, čitanje jeste prostor samosagledavanja, odmora, predaha - govori profesorka koja predano čita, od narodnih bajki do žanrovske, fantastične literature čiji je posvećenik, i o knjigama jednako posvećeno piše, uvodeći mnoge buduće stručnjake u svet književnosti, nauke o njoj, čitanja i razmišljanja o pročitanom.

TEATAR I OMILjENE DRAME

DOBITNICA i Sterijine nagrade za teatrologiju, Ljiljana Pešikan Ljuštanović uvek se vraća još jednoj svojoj životnoj ljubavi - teatru. Pamte se izuzetni eseji koje je izgovarala na okruglim stolovima povodom predstava na ovom festivalu, a u nagrađenoj monografiji bavi se i reflektovanjem i izokretanjem bajke u dramama Milene Marković i Biljane Srbljanović, kod koje pronalazi anti bajku. Neprikosnovenom Steriji, pridružuje Nušića, Acu Popovića, drame Simovića, Mihiza i Vide Ognjenović, te Dušana Kovačevića, koga upravo iznova otkriva novim iščitavanjima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

LOŠE VESTI ZA SINERA: Prvo doping afera, a sada i ovo