INTERVJU Gorislav Papić: Srbi vole da čitaju, samo im treba dobar sadržaj

GORISLAVA Papića već duže vreme i kolege i gledaoci ističu kao retkog predstavnika dobrog novinarstva. Uz još nekolicinu kolega, koji rade na televiziji kao mediju, to mu dođe kao pravi raritet.

Foto Promo/Privatna arhiva

Pripremljen, neagresivan u odnosu na sagovornike, što se još uvek u mnogim TV redakcijama smatra "hrabrošću" novinara, uvek uspeva da dođe do odgovora koji su, kako nam je rekao, "važni za naciju i državu, i prevazilaze važnost dnevnog, i trenutka". Diplomirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka, a značajno iskustvo, pre RTS, stekao je osmogodišnjim radom u nedeljniku NIN.

Ističe uticaj Aleksandra Tijanića, kao svog prvog TV učitelja, a Tijanić je znao da prepozna mlade, pametne, talentovane ljude i pruži im šansu. Stvarao ih je, oblikovao, učio, hrabrio i grdio, i u tome bio jedan od retkih urednika. Poznata je sintagma "Tijanićeve bebe". I nikada nije "mašio". Danas bi sigurno bio ponosan na Papića.

Kada ste se pojavili na RTS kao voditelj emisija "Oko" i "Oko magazin", mnoge kolege novinari iznenadili su se činjenicom da je nekom mladom, obrazovanom i kvalifikovanom data prava šansa. To godinama unazad nije bila praksa, a i danas se ne dešava baš često. Kako se sećate svojih početaka na nacionalnoj televiziji, i ko vam je pružio šansu, ko je verovao u vas?

- Čovek koji je rođen na dan kada ja Vama odgovaram na ovo pitanje - Aleksandar Tijanić. On me je pozvao na RTS i dao mi dovoljno vremena da se priviknem na novi medij. Istovremeno, nije prošlo mnogo vremena dok nisam dobio, kako vi kažete, pravu šansu. Neki misle da je to bilo prerano, a meni je samo iz jednog razloga žao što nije bilo još ranije. Prekratko sam na dnevnom nivou sarađivao sa Aleksandrom Tijanićem.

Radili ste osam godina u NIN-u, u kome je uvek bio prestiž raditi, šta vas je opredelilo da promenite medij?

- NIN je veoma bitan u mom formiranju. Drago mi je što sam bio njegov deo, u vreme dok su to još uvek bile najbolje novine od Atine do Beča, ili su se bar pravile sa tom namerom. Tijanića je u NIN sa Fakulteta političkih nauka doveo Sergije Lukač, mene je u NIN doveo jedan fakultetski tekst o jednom bitnom "ninovcu", Borislavu Mihajloviću Mihizu. I na RTS sam prešao zbog duha tog starog NIN-a, koji je oličavao Tijanić, ali kome pripada i Nenad Lj. Stefanović, iako je on igrao za večitog rivala. Mada bi i novine za koje sada govorim mogle da polažu prava na njega. Sada, uz Nenada Stefanovića, na dnevnom nivou sarađujem sa još jednim istaknutim "ninovcem", Draganom Bujoševićem, koga sam pre 15 godina u redakciji u Cetinjskoj pobeđivao u stonom fudbalu.

Kada ste studirali, šta su bili vaši snovi, kojom vrstom novinarstva ste želeli da se bavite, da li ste ostvarili svoje želje?

- Jedan ovdašnji novinar, na koga se više nije popularno pozivati, govorio je da je došao u Beograd da upozna Miloša Crnjanskog, Momu Kapora i Dragana Džajića. Iako je on 25 godina stariji od mene, ni moj skor nije loš. Dok sam radio u NIN-u, upoznao sam Momu Kapora, a sada mi je u "Oku" čest i drag gost Dragan Džajić. Crnjanskog se trudim da upoznajem onako kako je to sada jedino moguće, a i kako je možda najbolje to raditi.

Foto Promo/Privatna arhiva

Zašto je istorija vaša pasija, i da li postoji određeni period, kultura, civilizacija koja vas posebno interesuje u istraživanju?

- Spadam u ljude koji misle da ništa nije počelo s nama i od nas. Sve je već nekad bilo. I sada kada se, prema mom mišljenju, previše posipamo pepelom i ističemo samo poraze, meni je kao kontrast posebno zanimljiv period između dva svetska rata. Tada smo ostvarili sve svoje političke i ratne ciljeve, tada su ovde radili i stvarali i Andrić i Crnjanski i Krleža. Pored trojice najvećih, od 1930. u Beogradu je živeo Niko Bartulović, blizak Andrićev prijatelj iz Hektorovićevog Starigrada na Hvaru. O njemu se posle 1945. nije govorilo jer je, između ostalog, napisao "Pjesmu Kralju", posvećenu Kralju Petru Prvom oslobodiocu. Niko Bartulović će biti tema jednog "Oko magazina" krajem sledeće nedelje.

Koga od kolega iz elektronskih medija posebno uvažavate, a koga iz pisanih medija?

- Uskoro, nadam se već od 1. januara 2021, "Oko" će osim emisije svakog radnog dana, dobiti i svoj portal. Ideja je da tu pišu najeminentniji novinari i pisci na ovom jeziku. Tako da, umesto da ih sad nabrajam i rizikujem da zaboravim nekog, probaću sve da ih okupim na portalu "Oko RTS".

Čitate po prirodi posla i tabloide. Smatrate da se i u njima može pronaći istina?

- Po prirodi posla moram da pratim sve medije. Pa, naravno, i tabloide. Ali, kao što tabloidi imaju svoju publiku, tako sam uveren da u Srbiji ima mnogo ljudi koji žele da čitaju ozbiljne tekstove, dugačke tekstove, kreativne tekstove. A ti ljudi nemaju svoj medij. Zato smo rešili da napravimo portal "Oko". Da dokažemo da Srbi vole da čitaju. Samo kad imaju kvalitetan sadržaj.

Šta biste još želeli da ostvarite u karijeri, kako biste voleli da se ona razvija?

- Ne pravim petogodišnje ili desetogodišnje planove. Novinarstvo se tako brzo menja da je to verovatno uzaludno. Zato idem polako, sada su mi prioritet "Oko" i "Oko magazin", od januara i portal oko.rts.rs.

MNOGI MEDIJI SU OSLOBOĐENI ZDRAVOG RAZUMA

Mnogi mediji su oslobođeni zdravog razuma. Kako bi trebalo da izgleda profesionalna slika medija u Srbiji? Postoje li slobodni mediji igde, i da li su postojali ikada?

- Slobodni, ali od koga? Neki su slobodni od vlasti, neki su nezavisni u odnosu na vlast, ali nisu u odnosu na jak korporativni kapital. Mnogi mediji su oslobođeni zdravog razuma i osnovnih pravila profesija. Dakle, sve može. Pa i da predsednik Amerike ne može da kaže ono što misli, a da ga ne prekinu da bi nam neki tumač objasnio šta on to zapravo govori. Mnogo je kod nas, pogotovo na Tviteru, tih koji se kandiduju za tumače. Ti su jednako opasni po novinarstvo kao i političari.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije