NE ŽELIM DA PREPISUJEM SNOVE: Radovi umetnika Vladimira Lalića ispunili ceo sprat zdanja muzeja grada Beograda u Resavskoj ulici

OVIH dana, dok u Beogradu predstavlja postavku "Sedimenti i sentimenti", na čitavom spratu Muzeja grada Beograda, u zgradi u Resavskoj 40b, koja će posle njegove izložbe biti zatvorena da bi se renovirala, u Kraljevskoj akademiji u Bristolu, dva rada Vladimira Lalića (1983) u trci su za nagradu za crtež.

Foto V. Danilov

Za ovog još mladog umetnika, koji je prošle godine izlagao u Singapuru, pretprošle u Njujorku, a do sada se i nekoliko puta predstavio u Parizu, predlog direktorke muzeja Jelene Medaković da svojim delima ispuni impozantan prostor nekadašnje Vojne akademije, izazvao je zapitanost: hoće li mu to poći za rukom? Zebnju je, priznaje u razgovoru za naš list, odagnao rad na samoj postavci, otvorenoj minulog petka:

- Verovatno je ovo jedan od najboljih i najvećih preseka mog stvaralaštva, gde će ljudi moći malo više da proniknu i u sam metod stvaranja - priča Lalić, koji je "sedimente" i "sentimente" podelio po različitim prostorijama.

U jednoj je serijal "Iznutra i dublje", već poznat publici i višestruko nagrađivan, a bavi se slojevima čoveka u fizičkom smislu:

- Da bih došao do neke vrste istine o čoveku, prodirao sam kroz meso, kosti, mišiće... U drugoj sobi su radovi u kojima se bavim slojevima sećanja, privatnim, intimnim uspomenama. Za ta dela koristio sam porodične fotografije, koje se nalaze u vitrinama, od čijih "skenova" sam pravio montaže. Tu je i tepih iz moje stare sobe. Čitava ta instalacija imaće i neku jugonostalgiju.

Postavku čini i druga vrsta kolaža, od crteža koje je cepao, uništavao, da bi potom oni spojeni dobijali nova značenja:

- U ovim delima bavim se slojevima čovekove psihe, uz element političkog i društvenog.
Zasebna prostorija posvećena je objektima od pleksiglasa. U jednoj gotovo scenografskoj postavci, koristeći više slojeva crteža od pleksiglasa, Lalić iznosi slojevitost drame čovekovog postojanja.

Foto V. Danilov

- Uzbuđen sam što ću prvi put raditi site specific instalacije - otkriva umetnik.

- U prostorijama koje su u potpunom mraku, gledaoci će mobilnim telefonima osvetljavati crteže na pleksiglasima. Tako će kao u nekom teatru senki, posetioci crtati svetlošću.

Postoje i objašnjenja koja govore o životnim situacijama umetnika tokom nastanka određenih dela:

- Posle Pariza i nagrada, morao sam da operišem cistu na mozgu. Oporavljajući se, ponovo sam učio da hodam. U tom trenutku nisam bio u punoj snazi da radim velike formate, ali sam u fotošopu i digitalno krenuo da eksperimentišem. Gotovo u krevetu, kao Matis, sekao sam i sklapao te kolaže. Nisam ih suviše izlagao, samo na jednoj manjoj izložbi u Beogradu, jer su bili i suviše intimistički.

Foto V. Danilov

Stvaralaštvo ovog autora često karakterišu kao "umetnost iz stomaka":

- Izbacujem je iz stomaka, pa ne čudi što ljudi to tako i osećaju. Neku svoju putanju pri stvaranju vidim i u tome što mi iz haosa izviru vizije, kreativnost, koje potom organizujem da bih stvario čistu likovnu misao. Čak se i moj muzički bend zove "Organizovani haos". Ono što se vidi na delima dolazi i iz podsvesti, želje da čoveka ne prikazujem na fotografski način, uobičajno, plošno, ravno. Verujem da zaista ovako nekada vidimo ljude. Kažemo:

"Danas sam se probudio sa dve leve noge", ili "Glava mi je veća od tela".

Deformacije na njegovim radovima su tu da bi pojačale emocije, tvrdi umetnik:

- I ta mašta je primordijalna. Od pamtiveka želimo da budemo veći od životinje, veći od samih sebe, da imamo krila. To je sve igra. Kada sam bio dete igrao sam se potpuno drugačije od brata koji je sada elektroinženjer. On je igračke rastavljao i ponovo sastavljao, dok sam ja spajao delove drugačije nego što su stajali. To je drugačija komunikacija sa svetom i samim sobom. U svim mojim radovima najbitnija je introspekcija.

Do nesvesnog dela sebe, iz koga proizlaze kreativni sadržaji, kaže da dolazi radom:

- Ljudi možda vide ove radove kao nešto snoliko, ali ne želim da prepisujem snove, jer je to i dalje ilustracija, narativ. Moja dela ne pričaju priče. San je zaokružen, a u ovim radovima ne postoji početak i kraj.

Svoje umetničko biće Lalić je podelio u dva segmenta: slikarstvo i muziku (pored benda "Organizovani haos" nastupa i sa horom "Viva voks") gde je na sceni, sarađuje sa mnogo ljudi.

- Drago mi je kada ljudi kažu za muziku koju komponujem da izgleda kao ono što crtam, i obrnuto. Na izložbi u muzeju može da se vidi simbioza te dve stvari. Neke od instalacija biće i vizuelne, svetlosne, a i imaće zapis mog glasa, koji pravi neku vrstu kakofonične kompozicije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije