KNJIŽEVNA KRITIKA: Raščinjenost sveta

Stana Dinić Skočajić, "I neka mi posle neko kaže", Društvo književnika i književnih prevodilaca Niša, 2018.

Foto: Privatna arhiva

Osnovni motiv u zbirci priča Stane Dinić Skočajić "I neka mi posle neko kaže" jeste raščinjenost - sveta, vremena, društva, porodice, ljudi i kulture.

Hronotop knjige jeste savremeni trenutak u Nišu - gradu sa čijim se duhom, ali i duhovima, temperamentom stanovnika, njihovim navikama, pogledom na svet i jezikom koji daje izuzetan kolorit i živost pripovedanom, upoznajemo u svim proznim knjigama ove spisateljice.

Ipak, u njenoj književnosti, pa i u ovoj knjizi, nikako nije reč tek o lokalnim pričama. Njihovu univerzalnost čini sve što proističe iz već pomenute raščinjenosti. Otuda je u njoj mnogo ličnih, proživljenih priča - čiji su junaci ljudi margine (ostali bez posla zbog urušavanja Elektronske industrije, kulturnih i obrazovnih institucija, izdavaštva), kao i onih koji su marginalci postali za vreme i nakon devedesetih godina 20. veka - zbog ratova, kao izgnanici. Nasuprot njima, tu su i junaci koji su postali elita zahvaljujući partijskim knjižicama. Kod njih su, dakle, vlast i moć, oni smelo odlučuju o svemu o čemu ne znaju ništa.

Osim njih, tu su i usamljene žene - koje spram aktuelnog sveta i svojih moralnih uzusa - oživljavaju prošlost i svode svoje životne skorove - konstatujući da jesu na gubitku, ali da ipak ne bi ništa mogle da imaju sa svetom - ovakvim kakav je danas.

Značajna tema ove knjige jesu i porodični odnosi, a često i implicitan, ali veoma značajan, upliv ideologije i politike u njih. Tako po načelima socijalizma u kom su bili povlašćeni partizani, pa vojna lica, otac vaspitava sina koji se retrospektivno, sa ironijskim odmakom i gorkim humorom, priseća svoga detinjstva i noćnih košmara zbog priča o Nemcima i partizanima, dok se ćerka priseća majke partizanke koja u miru lista novine dok njen muž, takođe partizan, represira ćerku koja ne želi svakog jutra da jede pekmez i hleb. Zbog politike se raspadaju i mešoviti brakovi iz kojih se žene vraćaju u roditeljske kuće u kojima ne bivaju prihvaćene u kojima opet otac - zato što je kuća baš njegova - jedini ima pravo da razmešta nameštaj.

U tim - porodičnim - pričama izuzetno je značajna pozicija žene. Ukoliko se ona objektivno sagleda, razumećemo da 21. vek nije doneo ništa osobito novo. Žene su i dalje organizatorke i pregaoci porodičnog života, uglavnom u službi - svima osim sebi. Iako bismo sa psihološkog stanovišta mogli govoriti o tome da je to njen izbor, morali bismo zapaziti da nasuprot tome stoji još jedna značajna činjenica - bar u pričama ove spisateljice - da i današnji svet pripada muškarcima - iako nisu životno funkcionalni.

Među njima je mnogo edipovaca, umišljenih, samozabavljenih i samozaljubljenih, iz njihove perspektive žena tek obavlja funkciju, pa ih njen emotivni svet i potrebe ne zanimaju. Otuda kod njih odsustvo erosa i u primarnom smislu. U pričama Stane Dinić Skočajić muškarci previše pričaju, mada to ne primećuju, dok žene previše slušaju - i nečemu se nadaju.

Osim priča čija je osnova realistična, nekolike priče sadrže i raznolike začudnosti i elemente fantastike. U njima se junaci sreću i razgovaraju sa umrlima koji su priviđenja ili se pak javljaju u prostorima sna. Takvi susreti sa bližnjima proističu najpre iz preispitivanja složenih odnosa ili pak iz nedostajanja i potrebe za toplinom, ali ima i onih koji se odvijaju u gotskoj atmosferi, na htonskim mestima.

Ova knjiga, koja je nosilac nagrade "Slaviša Nikolin Živković", o kojoj u javnosti nije bilo osobito reči, valjda baš zbog raščinjavanja svega važnog i vrednog, zasniva se na velikom poverenju u književnost i njenu moć. Za ženu stvaraoca čija su sva čula otvorena, koja voli život i kada je lep i kada to nije, sve može biti priča. Dobra priča. Zato ona i veli:

"I neka mi posle neko kaže da je književnost nemoćna. Odmah ću mu ispričati priču."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije