KNJIŽEVNA KRITIKA: Nad ponorom, Krstivoje Ilić - "Kosovske elegije"

Slađana Ilić

29. 09. 2020. u 17:26

I najnovija zbirka pesama Krstivoja Ilića na njegovom je konstantnom poetičkom i etičkom tragu. On se bavi najznačajnijim činjenicama i pitanjima srpske istorije i opstanka srpskog naroda na sopstvenoj zemlji.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Над понором, Крстивоје Илић - Косовске елегије

Foto: Privatna arhiva

Dominantan ton zbirke, koja nije samo o prošlosti, nagoveštava sam naslov zbirke - Kosovske elegije - kao i prološka pesma Jesen na Kosovu 1389.

Ta pesma u sebi sadrži esenciju srpske egzistencije i sudbine. Nju ne simbolizuju samo junaci izginuli u Kosovskom boju 1389. godine i oni koji pripadaju legendi. Nje su, zbog konstantnosti srpskog stradanja na sopstvenoj zemlji, svesna i mitska bića. Jer su ta stradanja, zbog razmera, neverovatnosti i konstantnosti, ušla u mit - poznat čak i srpskim neprijateljima, onima koji negiraju i kosovski mit, i celokupnu srpsku istoriju, i činjenicu da je Kosovo srpska kolevka i srpska zemlja.

Tako se stiče utisak da vile - posestrime nad Goleš planinom - i u ovom, savremenom času nariču:

"Gle, nesrećno pleme Nemanjino/već polako odlazi u priču"!

Ukoliko bismo načas izašli iz okvira književnog tumačenja, ali ne i iz okvira kulture, mogli bismo, na osnovu sadašnjeg stanja stvari, ne kao pesimisti ili fatalisti, već služeći se realističnom metodom, konstatovati da bi ova pesma, mada prološka, istovremeno mogla biti i epiloška, ili bi epiloško moglo biti bar naricanje vila - iz mnogo razloga koji ne zavise samo od naših neprijatelja, već i od nas samih. No, vratimo se književnom tumačenju.

Na osnovu pesme koja jeste zaista epiloška, a čiji je naslov "Ispovest", u kojoj se lirski subjekt javlja iz tmine i stare i nove istorije jer je, kako se u pesmi kaže: vreme, zvezda naopaka koja diže nove zidine od mraka!/Iza kojih govor iščezava,/venu reči u korenu trava!, zaključujemo da jedina mogućnost, tj. jedina nada, za opstanak srpskog naroda na sopstvenoj zemlji, ostaje u molitvi. Dakle, u vremenu koje je obezboženo do te mere da reč više nema značaja, iako bez nje nema ničega (osobito nema nikakvog početka) - kao jedina mogućnost - koja je poslednja - umesto da bude prva - jeste i obraćanje i vraćanje Bogu.

Od naricanja vila nad sudbinom Srba koji polako odlaze u priču do njihovog obraćanja i vraćanja Bogu, ovu zbirku su, kako je uočio pisac njenog pogovora Jovan Pejčić, ispunili sledeći činioci:

"nacionalno predanje i mit, elementi istoričnosti i onirizma, mistika ukrštenih svetova (gornjeg/nebeskog, zemaljskoga/ovdašnjeg/ i donjeg/onostranog), epsko-lirska vizija sveopštega ljudskoga života, religiozna ozarenja, konačno jezik i oblici stihova i strofa..."

Dva ciklusa zbirke "Elegije" i "Carske molitve" koji se nalaze između prološke i epiloške pesme takođe su ispovesti iz ponora. One sadrže sećanja na staru - daleku slavu, na carske krune i pozlaćena žezla, ali i na pesme koje govore o srpskoj sudbini kroz vekove, kroz apostrofiranje značajnih ličnosti srpske kulture i književnosti koji su kao svi mi, a ipak i više od nas, i svojim rođenjem, delom, stradanjem ili pak stradanjem svojih bližnjih u pogromima u 20. veku, povezani sa Kosovom i Metohijom - Darinke Jevrić, Moša Odalovića.

Pored pesama posvećenih njima, zbirka sadrži pesme koje svedoče o tome da su strepnje, brige, patnje i želje savremenih stradalnika i njihovih bližnjih iste kao i onih koji pripadaju časnoj i strašnoj prošlosti i predanju. Tako se stari Jug Bogdan moli Bogu za svoju decu, kao što to i danas čine roditelji na Kosovu i Metohiji, dok se ljuba Damnjanova moli da joj duša ostane s njegovom zauvek vezana uspomenama iz minulog doba, kao što se danas takođe mole srpske kosovske udovice.

Lirski subjekt spominjući kosovske toponime i hidronime, tako stvarajući specifičnu, vrlo značajnu mapu, namenjenu potomcima, podseća na srpsku slavu i stradanje - tu su Prizrenska tužbalica, Dečanski epitaf, Molitve za humke Orahovca, Velika Hoča, Zubin Potok, Samodreža, Bistrica.

Lirski se susrećući sa svetovnom i duhovnom srpskom istorijom i obezduhovljenom stvarnošću, svojski radeći na kulturi pamćenja i razvijanju svesti o identitetu, pesnik Krstivoje Ilić čini šta može - da se pobedi ponor. Na nama je da ga, ne samo čitajući njegovu poeziju, u svemu podržimo, da bismo opstali.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

NEVEROVATNI POPUSTI DO KRAJA MESECA! Ne propustite priliku za veliku uštedu