ZASPAO NA MORSKOME PLAVOM ŽALU: Tri i po decenije od smrti nepravedno zaboravljenog barda Slobodana Aligrudića (1934-1985)

ZA manje od mesec dana vrelog leta 1985. godine, otišla su dva velikana našeg glumišta: Zoran Radmilović, a ubrzo za njim i Alija, kako su od milošte zvali Slobodana Aligrudića.

Foto Dokumentacija "Borba"

Upravo su njih dvojicu često poredili ne samo po glumačkom daru već i po karakteru, pronalazeći da su obojica bili šarmantni, druželjubivi, duhoviti, cinični, osećajni, preki, setni, nepoverlljivi, jogunasti, isključivi i arogantni. Njihov kolega Dragan Nikolić nekom prilikom je primetio da Zoranu i Aliji, baš kao i Pavlu Vuisiću i Slobodanu Peroviću, gluma nije bila pod "A". Pod "A" im je bio život.

Nažalost, malo ga je bilo u oba slučaja - Alija nije dočekao da napuni ni pedeset jednu godinu. Još je mnogo sličnosti među ovom dvojicom umetnika i jedna, čini se nepremostiva razlika: dok je Zoran otišao u nezaborav i do današnjih dana mu stižu tantijeme (uskoro nova knjiga, film i predstava), Alija je, čini se, uveliko i nepravedno zaboravljen. Nema ni festivala, ni pozorišta, ni nagrade, ni monografije s njegovim imenom.

Doduše, postoji jedna ulica negde na Čukarici. Kao i za mnoge druge velikane ostaće nedoumica koja to "suđaja" odlučuje koliko ćemo koga vrednovati i pamtiti, a još manje kako ćemo mu uzvratiti...

Slobodan Aligrudić bi za koji dan (15. oktobar) napunio 86 godina. Kakve je sve antologijske uloge za ove tri i po decenije mogao da ostvari, samo u filmovima Emira Kusturice! Da ne govorimo o svim sjajnim ostvarenjima Žilnika, Makavejeva, Pavlovića, Markovića i Karaklajića, koje je pre toga već ostavio za sobom. Jer, njega je bilo dovoljno videti samo jednom, pa da vam trajno ostane u sećanju i lik i uloga.

Rođen je 15. oktobra 1934. godine u Bitolju, u Makedoniji. U Beograd je došao mlad i čvrst u nameri da je gluma njegov pravi izbor. I zaista, ubrzo je primljen na Akademiju, u klasi Josipa Kujundžića. Još kao student zaigrao je u filmu "Šolaja" (1955) i kao da je već time usmerio svoj put više ka velikom platnu nego pozorišnoj sceni.

Ubrzo je usledio i ondašnji bioskopski hit "Subotom uveče", a Alija je bar nakratko pokušao da se "otme" i ode u teatar. Puriša Đorđević će ga ubrzo filmom "San" ponovo postaviti pred kameru. I tako će se, uostalom, dešavati većim delom njegovog života - razapet između dva medija, na kraju će ipak prednost dati celuloidnoj traci. Mada u teatru nije ostavio izraziti broj uloga, njegovo ime je nezaobilazno u plejadi veličanstvenih, onih koji su dunuli u bocu Ateljea 212 i u njoj sačuvali "duh" kuće iz najboljih dana - Alija i Zoki, pa Bata Stojković, Milutin Butković, Petar Kralj, Bora Todorović, Slobodan Perović, Taško Načić...

- Uspevao je da na neobičan način deluje obično. Poistovećivao se ležerno, prirodno, uvek iznutra, pretvarajući glumu u istinu. Fascinirao je partnere i publiku ponajviše time što su mu si verovali. Na sceni nije, moglo bi se reći, ništa radio, a uradio bi sve, uradio bi što velika većina ne može.

- Delovao je, nije delao - zapisao je o Aligrudiću u svojoj knjizi "Urbana glumačka moderna Ateljea 212" Dejan Čavić i dodao: - Aligrudić je glumac Olivijeovog soja. Bez spoljnjeg sjaja, jakog unutarnjeg značenja.

Važio je za umetnika koji je s nebičnom lakoćom spajao "lirsko i dramsko, humorno i groteskno, svirepo i dirljivo, retorično i zagrcnuto, folklorno i velegradsko" - bio je glumac intuicije i glumac distance, a opet kao malo ko, upevao da najtananijim putevima dođe do gledaoca.

Foto: Фото Документација "Борба"

POGLEDAJ GALERIJU

I ne samo to: sa istom predstavom dan kasnije otišao je na Sterijino pozorje. Bili su to zaista njegovi "poslednji dani": umro je u predvečerje 13. avgusta, u Gracu, na morskome plavom žalu - baš kao u onoj poznatoj melodiji iz filma "Sjećaš li se Doli Bel". Usamljen u smrti kao i u životu, dostojanstveno i dovoljno daleko od našeg nedostojnog sećanja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije