SVET MORA DA POVERUJE U DOBROTU: Poslednji intervju Gorana Paskaljevića za “Novosti”

VEST da je preminuo režiser Goran Paskaljević zatekla je sve ljubitelje sedme umetnosti. Početkom ove godine Paskaljević je dao intervju za “Novosti”, a razgovor sa njim je vodila novinarka Radmila Radosavljević:

Foto A. Stevanović

Protekla 2019. bila je još jedna važna godina u velikoj karijeri reditelja Gorana Paskaljevića. Sa novim filmom "Uprkos magli" (snimio ga je u Italiji, sa italijanskim glumcima i na italijanskom jeziku), doživeo je značajan uspeh na svetskim festivalima i ponovo se potvrdio kao jedan od najuglednijih stvaralaca evropskog filma.

Brojnim domaćim i inostranim priznanjima koje ima dodao je Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za doprinos filmskoj umetnosti, a pred sam kraj minule godine dobio je i Plaketu za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji, koju dodeljuje Udruženje filmskih umetnika Srbije.

- Prvu nagradu za životno delo, za celokupno stvaralaštvo i doprinos filmskoj umetnosti, dobio sam pre deset godina, na 50. festivalu u Solunu - kaže, u razgovoru za "Novosti", Goran Paskaljević. - Tu je napravljena i kompletna retrospektiva mojih filmova, a uz nagradu, počasnog Zlatnog Aleksandra, objavljena je i knjiga o mom stvaralaštvu na grčkom i engleskom jeziku. Tada sam ovo priznanje doživeo kao znak da možda treba da završim karijeru i da se više ne bavim snimanjem filmova. Od 2009. godine snimio sam tri filma i primio još četiri takozvane nagrade za životno delo - u Rusiji, u Španiji, kada su u Barseloni i u Kinoteci u Madridu takođe organizovane moje retrospektive, u Italiji i u Slovačkoj. Plaketa koju mi je UFUS dodelio ipak mi je najdraža.

* Šta ovo priznanje vašeg esnafa čini tako važnim?

- Upravo to što dolazi od mojih kolega iz Srbije, koji nisu tako izdašni kada nagrađuju, i od udruženja čiji sam član više od četrdeset pet godina. To je za mene veoma važno - jedini sam relevantni filmski reditelj koji u celokupnoj karijeri koja dugo traje nema ni jedan jedini dan radnog staža izvan statusa slobodnog filmskog umetnika. Nisam prihvatio da radim na televiziji, niti da predajem na Akademiji. U dva maha su me "gurali" i da prihvatim mesto ministra kulture, ali sam sve to odbijao. Smatrao sam da moram da ostanem slobodan da radim ono što najviše volim, i da se borim.

* Da li je i privilegija biti "slobodnjak"?

- Kada nemate ništa drugo, nikakvu platu, nikakvu sigurnost, morate da radite sledeći film da biste preživeli. Sada od svog minulog rada mogu sasvim lepo da živim do kraja života, ali u početku nije bilo tako. Između ostalog, zato sam i snimio osamnaest igranih filmova. Veoma bih voleo da napravim još dva, i da zatvorim krug od dvadeset, što još nijednom našem reditelju, koliko mi je poznato, nije pošlo za rukom.

Foto A. Stevanović

* Povodom Zlatnog pečata Kinoteke Lordan Zafranović je rekao da ste vi najuspešniji iz te praške generacije reditelja, jer ste u inostranstvu snimili najveći broj filmova. Kako ste stigli do tih ozbiljnih producenata?

- Kada nisam uspevao da snimim film u Srbiji, radio sam u inostranstvu. Tamo me, na sreću, dobro poznaju, zato sam i mogao da dođem do sredstava. Ali, nikada nisam pristajao da radim naručeni film, uvek sam ja inicirao projekat. Tako je bilo i sada u Italiji. Sve je krenulo od španskog festivala u Valjadolidu, gde sam bio predsednik žirija, a član je bio moj dugogodišnji prijatelj Lučano Sovenja. On je bio distributer mojih prvih filmova u Italiji, a danas je predsednik Filmskog fonda Lacio. Sovenja me je pozvao da dođem u Rim, poznavao je moj rad i smatrao da mogu da dobijem podršku njihovog fonda, RAI Sinema i Ministarstva kulture. Prihvatio sam, ali pod uslovom da snimim svoju filmsku priču.

* Koliko je izazov, ali i privilegija, snimati u zemlji tako jake i velike filmske tradicije kao što je Italija?

- U početku sam mislio da ne znam šta bih snimao u Italiji, a onda sam napisao priču koja je vrlo aktuelna, akutna, koja me lično veoma dotiče, i koja je moguća u Španiji, Italiji, Grčkoj, zemljama koje su pod velikim pritiskom izbeglica. Ali, nije me zanimalo da pravim film o njima, jer je već dosta snimljenih, nego sam pronašao jedan drugačiji ugao posmatranja. "Uprkos magli" je, pre svega, intimna, ljudska i porodična drama kroz koju se prelamaju ne samo problemi emigranata, nego i čitavog savremenog sveta koji sve više gubi ljudsko lice, empatiju i klizi u ksenofobiju.

* Da li ste planirali da napravite provokativni, kritički film koji bi mogao da izazove polemike u italijanskoj javnosti?

- Zanimljivo je da je na nekoliko probnih, privatnih projekcija u Rimu ovaj film podelio gledaoce - polovina je bila nezadovoljna, to su desno orijentisani ljudi koji u toj provokativnoj priči vide sebe u ogledalu i ta slika im se ne sviđa. Druga polovina je sjajno reagovala, smatrajući da je "Uprkos magli" ostvarenje koje je neophodno današnjoj Italiji, čak su mi postavili i pitanje kako je moguće da jedan Srbin napravi tako uverljiv italijanski film.

* S druge strane, "Uprkos magli" je možda i vaš najdirljiviji film, iako sva vaša ostvarenja odlikuje emotivnost. Da li je empatija i glavna poruka ove filmske priče?

- Drama počinje jedne kišne večeri kada menadžer restorana u gradiću nadomak Rima, Paolo, pronalazi uplašenog i promrzlog osmogodišnjeg dečaka na autobuskoj stanici i odlučuje da ga povede kući. Dečak se zove Muhamed, roditelji su mu stradali tokom putovanja do Italije i ostao je potpuno sam, a Paolo i njegova supruga pokušavaju da u malom Arapinu nađu zamenu za svog rano preminulog sina, koji je bio dete sa posebnim potrebama. Sredina i rođaci ne prihvataju njihovu odluku da usvoje Muhameda, ali ovo je samo "kroki" ovog filma. "Uprkos magli", zapravo, fokusira kako Italija prihvata ili ne prihvata prisustvo emigranata, zašto tamo Salvini i ultradesnica dobijaju toliki broj glasova na izborima. Jačanje desnih snaga primetno je, nažalost, i u mnogim drugim zemljama.

* Jedna od najsnažnijih scena je kada porodica sa malim Muhamedom peva staru napolitansku pesmu uz gitaru.

- Za tu scenu u scenariju je stajala jedna jedina rečenica: Oni su konačno srećna porodica. Pošto se radnja događa u vreme pred Božić, a roditelji su muzičari koji su prestali da se bave muzikom posle smrti svog sina, oni se sada, usvajajući Muhameda, vraćaju sebi i svojoj prvoj strasti, muzici. Zato je ta scena tako snažan emotivni trenutak, kulminacija i vrh filma pre nego što krene surovi raspad ove porodice. I tu postoji jedna zanimljivost - primetio sam da italijanski gledaoaci, i oni koji navijaju za ovaj film i oni koji su protiv njega, jednako plaču na toj sceni.

* Posle sedmogodišnje pauze iz domaće kinematografije, u Srbiji snimate novi film "Mačji krik". I to je jedna emotivna, lična drama?

- Veoma se radujem tom projektu, s njim sam prvi put učestvovao na konkursu Filmskog centra Srbije, i na moje čuđenje i oduševljenje istovremeno, dobio sam podršku. Reč je o filmu inspirisanom autentičnom životnom pričom Zorana Živanovića iz Kragujevca. On je čovek koji se dugo godina borio da stekne pravo starateljstva nad svojom unukom koju su napustili roditelji, i da brine o njoj. Unuka je dete sa "mačjim plačem", bolešću koja je veoma retka i bez perspektive da se izleči. U protekle dve godine, koliko sam radio na ovoj priči zajedno sa scenaristom Đorđem Sibinovićem, postao sam blizak prijatelj sa Zoranom. On je za mene simbol borbe za život, i one čuvene rečenice engleskog pisca, slikara i pre svega filozofa, Edvarda Blejka: "Život je jedina svetinja". Nadam se da će ovaj film biti i jedna vrsta opomene - da se suočimo sa tim do koje mere smo izgubili empatiju, i koliko je važno da se vratimo pravim vrednostima, da verujemo u život i u dobrotu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije