VASA PAVKOVIĆ O ZBIRCI "EHO BEOGRADA": Žive slike i šumovi grada

PRIČE iz knjige "Eho Beograda" govore o Beograđanima, anonimnim i slavnim, o njihovim uličnim životima i borbi sa istorijom, starenjem, siromaštvom...

Foto privatna arhiva

One teže da daju sliku Beograda na početku novog veka. Trudio sam se da na zahtevnom mikroprostoru realizujem interesantne, uzbudljive priče u kojima sam neravnodušan posmatrač, neko koga se tiče život ljudi koje je sretao po trgovima, na ulicama i u vozilima gradskog prevoza. Tokom ovih pet decenija duh vremena je približio Balkan i Srednju Evropu, ali se razlike i dalje uočavaju, u dinamici življenja, u silini svakodnevnih utisaka koje prolaznik kroz život dobija posmatrajući, odnosno osluškujući ljude oko sebe...

Ovim rečima Vasa Pavković opisuje zbirku svojih (među)gradskih zapisa koju je objavila "Akademska knjiga", a u kojoj se sažimaju iskustva i zapažanja pisca, šetača i putnika koji je pola veka gotovo svakodnevno putovao iz tzv. Srednje Evrope na Balkan te natrag, prelazeći relaciju Pančevo - Beograd - Pančevo. Ove priče koje mu je "izdiktirao" grad, pisao je vođen naukom starih realističkih pisaca, da korača otvorenih očiju i načuljenih ušiju - jer "pisac koji bi gluv i slep hodao kroz gradove, kroz sela ili kroz život bio bi nemoćan, i nepotreban", smatra Vasa koji je osluškujući Beograd izatkao 120 kratkih "dokumentarnih filmova" sa ulica grada.

o Da li u kakofoniji zvukova grada glasnije odjekuju glasovi i priče "velikih" ljudi, ili nebrojenih bezimenih junaka koje ste sa jednakom pažnjom slušali?

- Trudio sam se da izbalansiram odnos priča o običnim, anonimnim Beograđanima i onima koji su zadužili našu kulturu, kao što su Mića Popović, Vladimir Veličković, Voja Čolanović ili pak Miroslav Karaulac. Svi oni su tokom života uticali na duh grada.

Direktno ili indirektno kreirali su nesvodivi haos postojanja, čije sam šumove i slike, figure i zaplete beležio još presne, tek što su se desili u mojoj blizini. Nisam morao ništa da izmišljam, kao u ranijim proznim knjigama.

o Kao narod se velikim savremenicima prečesto ne odužujemo za života - smatrate li da u ovom trenutku postoje umetnici koji u sebi sažimaju i nose taj "duh Beograda"?

- Naš narod se po tome, kao ni po mnogo čemu drugom, ne razlikuje od drugih naroda. Smrt ponekad razbistri taj odnos izuzetnih ljudi i sredine u kojoj su stvarali, a ponekad ni ona to nije u stanju. Vreme je često bolji sudija, ali ponekad i ono zamagli realnost i značaj velikih umetnika. Važno je samo delo i njegova celovitost - i mislim da je dobro verovati, bar dok umetnik stvara, da će sve doći na svoje mesto. Kad pogledamo unazad vidimo koliko su ovom gradu i kulturi značili Aca Popović i Svetlana Velmar Janković, Milorad Pavić i Pavle Ugrinov, Cuca Sokić i Stojan Ćelić, Ljuba Tadić i Mija Aleksić

Foto privatna arhiva

... Gotovo sve najbolje što je stvoreno u srpskoj kulturi, pod nebom Beograda, nastalo je u poslednjih sedamdesetak godina.

- Za mene su najbitnije svetlosti Beograda koje ga kupaju s neba i u odblesku sa dve njegove velike reke, kao i osećaj slobode koji sam imao na njegovim ulicama, čak i u najcrnjim istorijskim momentima, kad tokom 90-ih nisam mogao Čika Ljubinom da dođem do Trga republike, zbog kordona specijalaca u crnom. Moderni duh ovog grada, uprkos svemu, uvek struji njegovim vedutama.

o Verujete li da je Beograd podjednako u "krugu dvojke", na koji su ga katkad svodili pojedini "gradski" pisci, koliko i na Karaburmi ili vašoj rodnoj, levoj obali Dunava?

- "Eho Beograda" prevashodno beleži likove, situacije i atmosfere iz strogog centra Beograda. Ali povremeno se odlazi i do Vračara, Karaburme, Novog Beograda ili se vraća, vrlo retko u neko ranije vreme, pre trideset-četrdeset godina. No duh Beograda preplavljuje ceo ovaj grad, a piscima se najbolje odužujemo ako ih čitamo, ako poredimo svoje realne doživljaje sa onima o kojima su oni pisali, bez obzira kada.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije