Kultura

PROŠLOST JE IMALA BOLJU BUDUĆNOST: Svetozara Cvetkovića i dalje fascinira detinja nevinost

Маја Јешић

09. 08. 2020. u 15:00

ČIM je diplomirao glumu na FDU, priključio se legendarnom beogradskom pozorištu Atelje 212, što se smatra privilegijom izuzetnih.

ПРОШЛОСТ ЈЕ ИМАЛА БОЉУ БУДУЋНОСТ: Светозара Цветковића и даље фасцинира детиња невиност

Sredinom devedesetih, 12 godina je bio na čelu te ugledne pozorišne kuće. Od samog profesionalnog početka za njega je Jugoslavija bila tesna. Gostovao je u različitim pozorišnim i filmskim produkcijama u Kanadi, Austriji, Švajcarskoj, Engleskoj, Sloveniji i Hrvatskoj. Svetozar Cvetković, legenda našeg glumišta u prethodnim decenijama nagrađivan je na svim važnim filmskim i pozorišnim festivalima u čitavom regionu. Dobio je i nagradu za najboljeg filmskog glumca na Festivalu u Hjustonu za ulogu u danskom filmu "U mojoj glavi".

Glumio je na nekoliko stranih jezika, a kolege za njega kažu "Cvele sjajno glumi i rečitim ćutanjem". Snimio je više od 70 filmova, odigrao nebrojeno uloga u pozorištu i televiziji. Nezaboravne su njegove uloge u TV serijama "Tajkun", "Žigosani u reketu", "Gorki plodovi", "Jesen stiže, dunjo moja", "Kralj Petar Prvi u slavu Srbije", i u fimovima "Falsifikator", "Turneja", "Lavirint", "Točkovi", "Nož", "Spasilac", "Ubistvo s predumišljajem", "Vukovar jedna priča", "Boj na Kosovu", "Vreme čuda". Njegova glumačka izražajnost, ubedljivost i filigranski precizna emotivnost kojom donosi likove pred publiku, svrstavaju ga u sam vrh domaćeg glumišta. U ovo sadašnje "vreme čuda" pitamo ga šta o nekim fundamentima koje muče običnog čoveka ima da kaže naš veliki glumac.

* Dominik Mojsi, autor knjige "Geopolitika emocija", tvrdi da emocije mogu biti dobre i loše, poput holesterola, i kaže da savremenim svetom vladaju tri osnovne emocije: strah, nada i poniženje. Svesni globalne svakodnevice, u šta verujete ovih dana, postoji li pojam koji vam je ostao utemeljen i nepokolebljiv?

- Veoma komplikovano pitanje. Moglo bi se pričati, ako ne satima onda bar neko vreme, o tome šta su najvažnije emocije u ljudskom životu, posebno sada. Prilika je neprilika i mislim da ne bih bio spreman da kažem da ja verujem da svet počiva na tri, četiri ili pet emocija, ne znam na čemu svet počiva. Ako sve ovo jednoga dana prođe, mislim da će neke buduće generacije pričati: blago našim precima, oni su živeli ono što mi sada doživljavamo na globalnom nivou. A to što se dešava je svuda, u celom svetu, nismo mi tu usamljeni. Očigledno da mi sve drugačije doživljavamo od sveta, jer smo drugačije podneblje i nisam siguran kako izlazimo iz svega toga. Vaše pitanje se samo nameće, da li postoji pojam koji je meni ostao utemljen i nepokolebljiv. Postoji. Kroz sve ove godine kroz koje sam prošao, kroz svoje vaspitanje, kroz osnivanje porodice, kroz ono što ostavljam iza sebe, čini se da je jedino čime sam bio fasciniram - nevinost. Ona postoji. Fascinira me detinja nevinost, to što ljudski život na svom početku nema ograde i ponaša se tako što prigli svet. Kasnije, ta nevinost se urušava, svet i ljudi vrlo su uspešni u tom urušavanju.

NEMOGUĆA KULTURNA RAZMENA

* NACIONALNO samopouzdanje i kulturna otvorenost nekako idu zajedno. Realizovali ste prvu posleratnu kulturnu razmenu između Beograda, Ljubljane i Sarajeva. Čini li vam se da je takvu razmenu teže ostvariti danas nego tada?
- Moram da priznam da ne znam šta znači nacionalno samopouzdanje, nemam to osećanje u sebi, ne znam ni da li ga bilo koja nacija ima. Osećam se stanovnikom sveta. Što se tiče kulturne razmene nakon ratnog ludila na Balkanu, mogu da vam kažem da takva razmena danas nije moguća, ona nikog ne interesuje. Zatvorili smo se u male okvire, samozadovoljni, bez ikakve želje da znamo šta neko drugi radi. Kada su takve razmene rađene, ta želja je postojala. Sada, rascepali smo se dovoljno i ostali tako daleko da više nikoga ne zanima šta se na kulturnom, umetničkom, pozorišnom planu događa, ne sa one druge strane granice, već sa druge strane tarabe.

* Slušajući kakofoniju informacija i dezinformacija, teorije zavera kojima smo bombardovani, koja emocija preovladava kod vas?
- Kod mene, gledajući ono što nam se događa i bivajući zatrpan informacijama, u ovom trenutku preovladava rezignacija. Mislim da sva aktivnost na ovom mestu može da bude upućena samo sebi i najbližima. Do februara meseca mogli smo da govorimo o tome da svaka aktivnost može da utiče na globalnu promenu, ali sada smo suočeni sa nekom vrstom stupora što se tiče međuljudskih odnosa. Razlika u informacijama koje dobijamo iz različitih izvora, izaziva veliki nemir. Suočeni smo sa činjenicom da protiv prirode ne možemo ništa. Kroz istoriju čovečanstva pokazala je da ume da bude surova prema ljudima tako da rezignirano posmatram sve što je oko mene i trudim se da se usredsredim na ono što mi oči vide i srce čuje.

* Po povratku na scenu posle pauze rekli ste da ste srećni što ste tu i da ne postoji trenutak koji bi bio srećniji od sadašnjeg. Kako bi danas zvučala vaša poruka ohrabrenja, kada se mnogima čini da je svetom zavladao haos?

- Nemam reči ohrabrenja, ne bih voleo da zvučim kao neko ko unosi crne misli, ali ne mogu da kažem "ajmo napred, biće sve u redu". Ništa neće biti u redu, kao što nikada i nije bilo u redu. Ovaj globalni trenutak je samo tačka na "i" svega onoga što su ljudi jedni drugima učinili, a sad im je priroda to vratila. Što se tiče tog mog stava da je najsrećniji trenutak sadašnji, on se izmenio. Jučerašnji trenutak je bio srećniji od današnjeg. Mislim da je svet u januaru bio srećniji. Svi smo sa optimizmom čekali 2020, trebalo je to da bude olimpijska godina, svašta lepo trebalo je da se desi. Sve se to srušilo kao kula od karata zahvaljujući jednom virusu protiv kojeg čovečanstvo ne zna kako da se bori. Pokušava da se koprca, ali je pitanje koliko uspeva. Brojke pokazuju da nam ne ide najbolje. Život je uvek jači, čak i iza smrti postoji neki život. Očigledno je da planeta neće nestati, ali je isto tako očigledno da smo se našli pred problemom koji ne umemo da rešimo. Danas sam razgovarao sa Renatom Ulmanski i ona je rekla jednu divnu rečenicu: "Da ti kažem, prošlost je imala bolju budućnost!!!"

* Mnoge je iznenadila vaša izjava da se osećate kao gubitnik. Da vam je ta pozicija ugodna, čak i superiorna, i osećaj da ne možete ništa da promenite. Kako biste nazvali to stanje, zvuči deprimirajuće?
- Ne, ta izjava izvučena je iz konteksta koji se ticao politike. U jednom trenutku bio sam vrlo blizak ideji koju je DS predstavljao u tom trenutku. Nisam bio član nijedne partije, ali ljudi su to tako videli i sugurno su imali razloga. Mnogo toga sam radio za to da bi takva vrsta demokratije kakvu je tadašnja Demokratska stranka propagirala mogla nešto da uradi za budućnost ove zemlje. Međutim, taj projekat je propao. U tom smislu jesam gubitnik i to što sam pokušavao jedno vreme nije urodilo plodom. Greška može biti i u meni. Nisam gubitnik što se tiče života, ne bih imao toliko dece da u to ne verujem. Budućnost za našu decu postoji, ali mislim da smo morali da uradimo mnogo više da bismo ih pripremili za tu budućnost, naučili da mogu da žive od svog rada, emicija i misli. Želim da stvari krenu nabolje i ni u kom slučaju ne bih želeo da nekoga bacim u depresiju, a pre svega sebe, mada mogu tome biti sklon. Naprotiv, sve što radim, radim da ne bismo odustali od života, jer njega ima i bez politike. Postoje zemlje u kojima ljudi ne znaju ko im je predsednik, niti ko sedi u vladi. Mi smo bombarodovani licima koja nas, sa jedne strane ubeđuju da smo super, sa druge da nismo, što rađa jednu haotičnu situaciju, koja će, bojim se, da dovede do anarhije.

BERLIN KULTUROM PROTIV KOVIDA 19

* KADA bi trebalo da ocenite gde je centar stvaralaštva u svetu sada, šta vam prvo pada na pamet? Evropa, po mnogima, više podseća na statični muzej...
- Centar stvaralaštva je u čoveku, teško ga je geografski smestiti. Ljudi na bilo kojim prostorima, u sebi čuvaju taj centar i trude se da ga očuvaju kreativnošću. To je pitanje individue, ne podneblja. Ako bismo generalno govorili, najočigledniji rezultati u stvaralaštvu su u Njujorku. To nije Amerika, to je poseban svet, posebna planeta. Nije čudo što se toliko kreativnih ljudi vekovima tamo okuplja. To je jedna čudesna magija, u urbanom grotlu, gde pozitivno otkačeni artistički svet nalazi svoje uhlebljenje, prvenstveno duhovno. Paradoksalno zvuči, ali što se Evrope tiče, najveće kreativno kretanje je u Nemačkoj. Berlin je centar upravo zbog činjenice da je to nekada bio podeljeni grad, i ta podela i danas je vidljiva na licima ljudi. Ogromna kreativnost podržana je od strane države. Samo nedelju dana od proglašenja pandemije, nemačka vlada donela je, bez ikakve pompe, odluku da se 50 milijardi evra izdvoji iz budžeta za razvoj kulture, umetnosti, pre svega samostalnih umetnika. Mi ne možemo tako nešto da pojmimo. Znajući šta im se sprema, uložilo se u duhovnost naroda. Niko novac nije potrošio na vile, jahte, luksuz.

* Da li umetnost može da izleči više ljudi nego medicina (otac vam je bio hirurg, svakodnevno u operacionoj sali)?
- Čini se da sam odveć pričao o svom dugu i poštovanju prema porodici i roditeljima, prema medicini. Ne kajem se zbog onoga što sam i ne mislim da bih bio srećniji da sam bio lekar iako je to bila moja želja. Da se ponovo rodim, nikada ne bih radio ovo što radim, jer ne treba dva puta ići istom stazom. Ipak, ne odričem se svog posla, jer je on najlepši na svetu. Cilj svakog čoveka je sloboda, a biti glumac je najslobodnije zanimanje koje postoji. Te slobode se ne odričem i za nju živim i radim.
* I kod nas i u svetu vlada potpuna identitetska konfuzija, kako biste definisali svoj mikroidentitet?
- Ta konfuzija identiteta nije od juče, to postoji vekovima. Ljudi gledaju da se na nešto prislone i onda se identifikuju sa time, pa bila to, na primer, politika ili religija. Grozne su te identifikacije sa nekim masovnim pokretima koji vas vode u ekstreme, koji su odlično tlo za manipulaciju. Globalni identitet uništava mikroidentitet, u koji sam se ja povukao. Ne mogu da stojim iza nečega što zastupa više od deset ljudi. Deset je možda neki broj sa kojim se srećem dok radim predstave, a iz iz iskustva znam da je lakše kad nas ima manje. Kada radite u pozorištu, identifikujete se sa svim tim ljudima, delite jednu emociju i priču. To je veliki deo mog identiteta, ali suština počiva najviše na porodici, široj i užoj, roditeljima, deci, ljudima koje volim, koje viđam, koje mogu da zagrlim, isplačem se sa njima, ispričam im neku priču. Suština su poverenje i ljubav koja je nezasluženo tako izlizana reč.

* Neki teore-tičari tvrde da su scenaristi jedini preostali kritičari društva, a glumci istaknute, isturene figure, hrabri glasnici. Slažete li se s tim?
- Ima dobrih i loših scenarista, ja srećom poznajem neke veoma dobre, koje volim da čitam, koji pišu drame. Teško je generalizovati. Teoretičari tako kažu, ali kritičari društva mogu biti i umetnici, slikari, filozofi, pa i političari. Ali, nikako ne mogu da se složim sa tim da su glumci istaknuti hrabri glasnici, jer glumac može da bude svako. Nije to nešto što zahteva posebnu hrabrost, već samo talenat, volju i zanat u ruci. To je prosto lepo, ali od toga ne zavise životi. Kada kardiolog radi operaciju, on stavi srce na dlan, tada drži život u svojim rukama, a kada izađeš na scenu, privilegovan si što je neko došao da te gleda. Tu si da budeš iskren, da ti se veruje, da ti veruješ drugima i da si u stanju da se pogledaš u oči.
* Trenutno je pred vama novi interesantan projekat "Beležnica profesora Miškovića". Potpuno drugačiji od uznemirujućeg mraka naše svakodnevice, koji nas je zapljuskivao iz "Tajkuna" i "Žigosanih u reketu". Neobičan žanr, sam reditelj Lekić, tvrdi - nikada do sada nije rađen na ovim prostorima. Koga vi igrate u SF seriji na srpski način.
- Sa Miroslavom Lekićem radio sam njegov prvi film "Stepenice za nebo" (1982) i to mi je jedan od najdražih poslova koji sam imao. U tom trenutku on je predstavljao refleksiju jedne generacije u odnosu na dešavanja u društvu. Imao je kritički pogled, prožet melanholijom i duhovitošću. Radili smo dosta projekata zajedno, često su to u kolokvijalnom filmskom rečniku bile epizode, ali su one i meni i njemu i publici dosta značile. Da spomenemo, na primer, "Nož" i "Lavirint". Mnogo serija se treutno snima i teško je izboriti se za kvalitet u tom mnoštu. Ono što je kod Lekića lepo jeste to što on ništa ne prepušta slučaju i stvari tera do kraja. "Beležnica" je drugačija i prati globalni trend. On je sjajan i istrajan čovek u svemu što radi. Igram oca glavnog junaka, koji želi da spase sina iz nečega za šta ne zna da li je mistika ili realnost. S obzirom na to kako radimo i gde radimo, sve je veoma provokativno i verujem da će već na proleće imati budućnost na nekoj od televizija.

01. 07. 2020. u 12:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

STIGAO ŽESTOK ODGOVOR TRAMPU OD PREDSEDNIKA: To je naše i tako će ostati!

Svet

0 8

STIGAO ŽESTOK ODGOVOR TRAMPU OD PREDSEDNIKA: To je naše i tako će ostati!

PREDSEDNIK Paname Hose Mulino poručio je da Panamski kanal pripada njegovoj državi i da oko toga neće biti pregovora.

23. 12. 2024. u 08:54

PRVI SNIMCI UKRAJINSKOG NAPADA NA RILSK: Najmanje šest mrtvih i desetine povređenih, gore automobili (VIDEO)

Svet

0 17

PRVI SNIMCI UKRAJINSKOG NAPADA NA RILSK: Najmanje šest mrtvih i desetine povređenih, gore automobili (VIDEO)

ŠEST osoba, među kojima i jedno dete, ubijeno je u Rilsku, u oblasti Kursk, kao rezultat raketnog udara ukrajinskih oružanih snaga, saopštio je vršilac dužnosti guvernera Kurske oblasti Aleksandar Hinštajn.

20. 12. 2024. u 17:07