IZMEĐU života i onoga što pišem stavljam znak jednakosti. Za mene je poezija traganje za čovekom. Nosim sve te uspomene i pomalo se čudim lepoti oko nas. Nigde je nema više nego na našim ljudskim licima.
Sa Draganom Kolundžijom sedeo sam u đačkoj klupi u osmogodišnjoj školi u Beloj Crkvi negde 1952 ili 1953 godine. U spomenaru koji još i danas čuvam imam napaisan spomen od njega. Bio je interesantna i literalno obdarena osoba. Ponosim se na naše prijateljstvo.
Komentari (4)