SRUŠILA SAM “SKADAR" I PODIGLA NOVI: Intervju - Ivana Nešić, pisac, o novom romanu "Uzidana"
RETKI su oni među nama kojima stih nepoznatog pesnika o žrtvovanju mlade Gojkovice, a zarad opstajanja skadarskih zidina, nije navodio na oči suze, a na njene vapaje upućene Radu Neimaru mnogima je od nas zastajala knedla u grlu.
Još su ređi oni koji bi pomislili da taj tragični, surovi kraj ne mora da bude pravi završetak, i odvažili se da ga proglase - novim početkom, preoblikujući i gradeći novu, svoju priču, rušeći stari "Skadar" i gradeći novi po svojoj meri.
Upravo je to uradila istoričarka umetnosti i spisateljica Ivana Nešić u svom novom romanu "Uzidana" (jednoj od prvih "cigala" u novoj ediciji "Čarobne knjige" namenjenoj omladini i starijima), nudeći novo, duhovito, subverzivno čitanje.
o Otkud baš "Zidanje Skadra" i Gojkovica, kao početna tačka u vašoj, novoj verziji epa?
- Ima nekoliko narodnih pesama koje su tako nepopravljivo, užasno, gorko tragične, da se, a mislim da većina čitalaca deli to iskustvo, uvek nakon čitanja osetim kao da sam nešto nenadoknadivo izgubila. U tome je naravno veština i veličina narodnog pesnika, to što može da izazove tako kompleksnu i snažnu emociju. "Zidanje Skadra" je jedna od tih pesama. Neko bi možda rekao da žrtva mlade Gojkovice nije besmislena žrtva za razliku od, na primer, smrti u "Predragu i Nenadu" ili "Hasanaginici", jer je njena smrt omogućila Skadru da stoji, neko bi rekao da je za postojanost građevine potrebna žrtva, simbolična ili stvarna, ali ja nisam taj neko.
- Kao dete sam uvek iznova čitala te pesme, savršeno svesna činjenice da će kraj uvek biti isti, ali kao da sam tim čitanjem pokušavala da privolim priču da se promeni znajući da je to nemoguće. Sada, kada sam odrasla, shvatila sam zapravo da svako od nas ima moć da piše svoju priču, ne poništavajući original, uvek poštujući original, i omogućila sam maloj sebi tu malu utehu, da je možda posle bilo drugačije.
Deca su sjajna
o Posle niza dečjih knjiga, da li ste stekli utisak da ovdašnji mali i mladi ljudi, ali i oni u svetu, vole da čitaju?
- Ovo je jedno pitanje na koje baš volim da odgovorim. Nekako je očekivani odgovor i nešto što odrasle osobe stalno ponavljaju jedne drugima turobno klimajući glavom to da deca danas ne valjaju i da ništa ne čitaju. Ali niko ništa nije čitao ni kad sam ja bila dete. Kao tinejdžerka sam sve krijući odlazila do biblioteke, činilo mi se da bi bila socijalna smrt da me neko opazi. Ako išta, sada kad idem po školama prilično često susrećem zainteresovanu, bistru, živahnu decu. I to me baš mnogo, mnogo raduje. Deca su super i rastu u sjajne mlade ljude.
o Postaju li Gojkovica i njeno žrtvovanje nekakav simbol, da li se ona drugačije doživljava i razumeva danas, u modernom dobu?
- Ja verujem da smo danas malo "mekši" nego što su naši preci morali da budu. I to je dobra stvar, čini mi se. Shvatamo da trpljenje nije obavezno, naša srednja generacija uči da pronađe svoj glas i izbori se za sebe, mlađi su izgleda već naučili. Samim tim može se upasti u zamku smatranja da smo bolji ili pametniji od prethodnih generacija. U tom smislu sam morala oprezno da postupam. Ne možemo suditi o postupcima i razmišljanjima stvarnih ili izmišljenih likova iz prošlosti na osnovu današnjih vrednosti, a opet se to često čini. Tako se ne čini usluga ni nama ni njima. Izvrgavanje tradicije ruglu nije pravi put, gledanje starih običaja i svetonazora s visine - još gore. Moramo pokušati da razumemo zašto je nešto bilo kako je bilo, i tek ako to uspemo možemo ponuditi novo čitanje i "Skadra" i Gojkovice i bilo čega, pokušati da srušimo pa ponovo izgradimo stare priče na novi način, ali sa fundamentalnim razumevanjem gradivnih elemenata koji su nam ostali.
o "Uzidana" je, navode kritičari, ispisana u najboljem maniru Pračeta ili Ursule Vernon. Smeta li vam to imenovanje uzora?
- Ne bežim od svojih uzora, baš se i ponosim što sam (neformalno) učila od najboljih. I Teri Pračet i Ursula Vernon su sjajni pisci koji pričaju ozbiljne, važne priče obilato začinjene humorom. Od njih sam videla da to može. Da humor nipošto ne devalvira poruku priče. Da ozbiljno ne mora biti čemerno. Ali najvažnija stvar koja im je oboma zajednička je fini humanizam, ljubav prema čoveku i pored toga, ili baš zbog toga, što je nesavršeno biće puno mana. Ta dva razloga su nužna (možda ne i dovoljna) da se uz njihove knjige osećate toplo i ugodno, čak i kad vam govore neugodne stvari koje se možda moraju reći. Nekako kao da ste malo bolji čovek, makar nakratko. Možda se primi i na duže, ko zna.
Prilaze li moje knjige tome? Mogu da težim i da se nadam da će se publika osetiti barem nekim delom tako kako se ja osećam dok čitam dela ovih autora.
o Srpski filklor riznica je iz koje dosledno, uporno i maštovito crpete inspiraciju - svesno i sa namerom, ili ne?
- Ne planiram ja da se bavim folklorom, on me nekako uvek pronađe, valjda jer su to prve priče koje sam slušala i ono što me je fasciniralo i formiralo. Mi smo se prećutno dogovorili da je narodno predanje okamenjeno tamo negde u 19. veku, kad ga je Vuk Stefanović Karadžić zabeležio, ali to ne može biti istina? Meni je moja baba pričala priče koje su bile slične onima koje svi znamo, ali su se unekoliko razlikovale, pa sam decenijama kasnije shvatila da je to usmeno predanje koje je - evoluiralo. E sad, usmeno predanje danas živi možda na drugi način, u formi nekakvih podskasta ili tome slično, ali su teme drugačije. Za stare teme na stari način nema više ni strpljenja ni publike, ali ja u sebi osećam potrebu da se njima bavim. Pošto književna publika još kako postoji, ja se onda (ne)skromno smatram nastavljačicom narodne tradicije.
Priča bira čitaoce
o DA li ste se svesno, namerno okrenuli i nešto starijoj publici, ili tema sama određuje "ciljnu grupu"? Doživljavate li sebe kao dečjeg, ili "samo" kao - pisca?
- Priča o Gojkovici mladoj je samo još jedna priča koju sam želela da ispričam, a neki malo mračniji motivi u samoj postavci su takvi da se starija ciljna publika sama nameće. Pisci za decu se često i verovatno s pravom osećaju kao da jesu u malo podređenoj ili skrajnutoj poziciji, bilo da je u pitanju prostor u medijima, književne nagrade ili tretman javnosti i pojedinaca. Istovremeno se, paradoksalno, često čuje da je pisati za decu teže nego pisati za odrasle. U to već nisam sigurna, svako piše ono što voli i ume.
o Kako ste doživeli vest da je vaša "Zelenbaba" uvrštena u lektiru, da li je bilo straha da to ne probudi otpor kod dece?
- Prva reakcija na činjenicu da će "Zelenbabini darovi" ("Kreativni centar") biti uvršteni u lektiru bila je iznenađenje - šok čak. Tada sam sebe još uvek doživljavala kao mladu autorku, i po godinama i po broju objavljenih dela, a mislila sam da je za lektiru potreban nekakav test vremena. Sad kad razmislim, za test vremena je potrebno vreme, tako da onda učenici ne bi bili izloženi aktuelnoj produkciji. Ali da, nakon početne radosti što će moje delo dopreti do većeg broja čitalaca, malo se jesam zabrinula. Šta ako nekome moja knjiga bude teška ili traumatična zbog toga što mora da je čita za ocenu?
Ja sam volela da čitam sve, pa i lektiru. I činilo mi se da je izbor bio dobar. Nekih knjiga se se i dan-danas rado sećam. Neke ponovo i čitam. Ali to je kod mene bilo haotično i nije se uvek pozitivno odražavalo na odgovaranje za ocenu. Neke lektire sam pročitala mnogo unapred pa nisam mogla da se setim tačnih odgovora. Neke - tek nakon što bi čas prošao.
Ponekad se zanimam mišlju kako bi to bilo da postoji preporučena lektira i nakon završene srednje škole, nešto eto tako, prikladno za 23, 31 ili 56 godina života. Kako bi to izgledalo? Obiman posao, ali bilo bi lepo kad bi ga neko uradio.
o Da li je teško smisliti i napisati bajku za modernu decu, čija će po(r)uka biti jasna, plemenita, važna, ali provučena tako da ne zazvuči suviše didaktički osmišljena, da ih ne odbije?
- Teško pitanje. S jedne strane ne mogu se zanemariti potrebe mlade publike, novo doba u kome oni odrastaju. S druge strane, čim krenemo da pretpostavljamo nečije potrebe i da im onda serviramo to što mislimo da su oni kadri da prihvate, malo ih time i omalovažavamo, gubimo svoju autentičnost, a njima dajemo nešto u čemu mi nismo dovoljno dobri jer nismo rođeni i odrasli sa tim, za razliku od njih, što onda njima zauzvrat neće biti dovoljno dobro i onda upadamo u nezgodno vrzino kolo. A kome to treba? Što se didaktike tiče, pa, ono oko čega smo strastveni i što mislimo da je dovoljno zanimljivo da ga vredi podeliti sa drugima, ako se iskreno podeli, neće delovati kao "popovanje".
ŽESTOK ODGOVOR SLOVAČKE NA POTEZ ZELENSKOG: Hitno se oglasio Fico, sprema drastičnu meru za Ukrajince (VIDEO)
PREMIJER Slovačke Robert Fico zapretio je večeras da je njegova stranka Smer-SD ("Smer — socijaldemokratija“) spremna da podrži smanjenje pomoći Ukrajincima koji se nalaze na teritoriji Slovačke kao odgovor na obustavu tranzita gasa od strane Kijeva.
02. 01. 2025. u 18:26
PUTIN SPREMAN ZA NOVI RAT? Tajni dokumenti otkrivaju detaljan spisak meta
RUSKA vojska pripremila je detaljan spisak ciljeva za potencijalni rat s Japanom i Južnom Korejom koji uključuje nuklearne elektrane i drugu civilnu infrastrukturu, prema tajnim dosijeima iz 2013. i 2014. godine, u koje je imao uvid "Financial Times".
02. 01. 2025. u 19:42
KAKO DANAS IZGLEDA TITOV SIN: U penziju otišao kao hrvatski diplomata, živi van očiju javnosti, a ćerka je njegovo najveće bogatstvo (FOTO)
ALEKSANDAR Mišo Broz, sin Josipa Broza Tita, nakon završetka svoje uspešne diplomatske karijere proveo je poslednjih deset godina uglavnom daleko od očiju javnosti.
02. 01. 2025. u 17:07
Komentari (0)