NESREĆNA SUDBINA VANBRAČNOG SINA KNEZA MIHAILA: Život Velimira Teodorovića od zaborava sačuvan u knjizi dr Radoša LJušića

ON mi da ruku, koju ja poljubim, zatim poljubi mene u čelo,pita me o učenju, da mi savet o odevanju, pokloni mi dukat i neku knjigu, a zatim je audijencija gotova! Meni dođe da ga zagrlim i izljubim, ali ne smem...

foto knjiga "Velimir Teodorović - sentimentalna povest vanbračnog sina knezaMihaila"

Ovako je o retkim susretima sa ocem na dvoru, kazivao jedini sin tragično stradalog kneza Mihaila, Velimir Teodorović (1849 - 1898), o čijem nesrećnom životu i sudbini svedoči nedavno izašla knjiga dr Radoša Ljušića, pod nazivom "Velimir Teodorović - sentimentalna povest vanbračnog sina kneza Mihaila". Mnogi detalji su i dalje nepoznanica, jer je posle ubistva njegovog oca 1868. u Košutnjaku nestao u plamenu deo kneževe arhive: u jagmi za njegovom ostavštinom i potrazi za testamentom, novcem i drugim dobrima.

Za razliku od dinastije Petrović Njegoš u kojoj nije bilo vanbračne dece, pa ni Karađorđevića (osim jedne ćerke kralja Aleksandra, Jelene Evgenidis), Obrenovići nisu "oskudevali" u nezakonitom potomstvu. Prednjačio je knez Miloš kome je supruga Ljubica donela na svet devetoro naslednika, dok se sam "pobrinuo" za njih još jedanaestoro! Ako su o Miloševoj vladavini i danas podeljena mišljenja, njegovom očinstvu nije se moglo naći zamerke - svoj deci (kao i njihovim majkama)obezbeđivao je sredstva za život.

knjiga "Velimir Teodorović - sentimentalna povest vanbračnog sina knezaMihaila"

- Knez Miloš je imao dva sina s kneginjom Ljubicom, Milana i Mihaila. Knez Milan umro je posle nepunih mesec dana "vladavine", a Mihailo je dva puta dolazio na presto. Loza kneza Miloša se istanjila, jer knez Mihailo nije imao dece s kneginjom Julijom, te nije imao ni naslednika - podseća dr Ljušić.

Milošev unuk Velimir plod je kratkotrajne i strasne veze koju je Mihailo, pre braka, imao u Rogaškoj Slatini. Dok se prepuštao banjskim lepotama, posluživala ga je sedamnaestogodišnja Štajerka Marija Berghaus. Mladi knez se zbog Marije duže zadržao u Slatini nego što je nameravao, a kada je krenuo obećao je da će se vratiti narednog leta. Poklonio joj je na rastanku sopstveni portret, ne sluteći u tom trenutku da će se iz te kratkotrajne veze roditi sin jedinac, 20. maja 1849, i na krštenju dobiti ime Vilhelm Berghaus. Mihailo je priznao očinstvo, Mariji dao miraz i kuću, a potom i dopuštenje da se uda za dr Alojza Šifera, udovca, kada je mali Vilhelm imao četiri godine.

S mužem je Marija izrodila drugu decu, a izdržavali su se uglavnom od novca koji je dobijala od Mihaila. Knez je bio upućen u nemaran život porodice Šifer, a kada je njegov jedinac zbog pada povredio desno oko s dugotrajnim posledicama, zatražio je da se odmah (1856) dovede u Beč. Izlečenog dečaka poslao je u otadžbinu i smestio u dom Antonija Radivojevića, nadzornika dobara Obrenovića u Srbiji. Mihailo je 1860. stupio na presto, dok je usamljeni dečak po završetku gimnazije prešao u pravoslavlje - u Hramu Svetog Simeona Mirotočivog dobio je kršteno ime Velimir i staro prezime vladalačke kuće Teodorović. Marija je umrla mlada, u trideset prvoj godini, ubrzo i njen muž, ostavljajući za sobom dve kćeri. Jedna od njih, Tereza, bila je uz polubrata do kraja života i ispratila ga na večni počinak kao jedina rodbina...

Velimir je četiri godine živeo sa Radivojevićima u Beogradu.Antonijev sin Živko još u ranom detinjstvu postao je njegov najbolji prijatelj, ali, nažalost, i najveće razočaranje - na kraju. U početku je Velja (kako su ga od milja zvali) govorio samo nemački jezik, međutim, po očevoj želji vaspitavan je u "čisto srpskom duhu" i uprkos kasnijem školovanju u inostranstvu (Minhenu i Ženevi), veoma zavoleo otadžbinu i bio iskreni patriota. Dok je živeo u Beogradu (1857 - 1866) pohađao je istovremeno Beogradsku gimnaziju i privatnu školu slikara Steve Todorovića, koji je preuzeo Veljino vaspitanje od dvanaeste godine:

knjiga "Velimir Teodorović - sentimentalna povest vanbračnog sina kneza Mihaila"

- Odmeren, dosta smiren, malo tvrde volje. U početku je poteško napredovao u nauci, ali je postepeno napredovao i tako postao vrlo dobar đak - sećao se Todorović usamljenog dečaka, koji je odmah pokazao veštine u gimnastici i mačevanju.

Posle bombardovanja Beograda, knez Mihailo sklonio je sina sa još nekoliko njegovih drugova u Veneciju. Usledio je nastavak školovanja u inostranstvu i usavršavanje stranih jezika, pa ga je u Ženevi i zatekla vest u ubistvu oca. Inače, otac se redovno interesovao za dečakovo napredovanje, a tutori su sugerisali da upiše ekonomiju i tako postane "dobar upravljač svog imanja". Tako je Velimir sa Živkom 1869. upisao studije u Hohenhajmu.

- Odnosi oca Mihaila i sina Velimira bili su lišeni roditeljske ljubavi, ne i pažnje - ističe dr Ljušić. - Karlo Pacek, jedan od vaspitača, zapisao je da je Vilhelm imao naličje i narav očevu, što je bila prirodna blagodet za dobre odnose. Knez je redovno primao sina i s njim vodio razgovore, očima ga "gutao". Ali to je bilo premalo za iskazivanje roditeljske ljubavi prema sinu.

Ostalo je zapisano kako je deda Miloš već u prvom susretu Velimira "uzeo na kolena, ljubio u kosu i plakao". U svojoj knjizi dr Ljušić ističe da iako u "mnogim postupcima grub, prek i neobuzdan, stari knez je pokazivao nemerljivo više nežnosti i pažnje prema svojoj brojnoj vanbračnoj deci" nego što je to činio njegov sin Mihailo. Pa i kneginja Julija primala je Velju srdačnije i češće, darujući mu više nežnosti od oca. Istina, knez Mihailo je Todoroviću govorio da će kad napuni osamnaest godina Velju "adoptirati" (usvojiti) za sina. Ipak, kasnije o tome nije bilo govora, verovatno zato što je mislio da će dobiti zakonitog naslenika.

knjiga "Velimir Teodorović - sentimentalna povest vanbračnog sina knezaMihaila"

Poslednji put otac i sin sreli su se u Ženevi avgusta 1867, kada je Velimir dobio na poklon skupocen prsten izuzetne lepote. Posle kneževe smrti o njemu je jedino brinula tetka Perka, koja je portret bratanca držala u svojoj kući, a u pismu mu poručivala: "Da mi budeš dika i uteha moja i u tebe da gledam moga nezaboravnog brata i tvog oca". Zahvaljujući Perki, u sveopštoj otimačini rodbine za imanja u Vlaškoj, Velja je dobio samo posed u Negoji (u Maloj Vlaškoj), pa je sa godišnjim prihodima od sedam hiljada dukata mogao mirno da nastavi studije i živi.

Posle ubistva kneza Mihaila presto je pripao bliskom rođaku Milanu Obrenoviću. Velimir je nastavio da se susreće sa kneginjom Julijom (koja je čak želela da ga posini i pomogne mu da preuzme prezime Obrenović), a kada je kraljica Natalija bila prognana iz Srbije - Velja ju je dočekao u Minhenu sa buketom cveća. Kralju Milanu taj se gest nije dopao i cinično ga je nazvao "izjalovljenim pretendentom"...

Nesuđeni prestolonaslednik se nije ženio niti je imao poroda. Savremenici svedoče da je bio muževan, lep, elegantan, sanjalica, sentimentalan, romantičan, muzikalan, vanredan igrač, strelac, jahač. Upravljanje posedima u Negoji poverio je prijatelju Živku, ali ih je ovaj doveo do propasti i doboša. Osim Negoja Velimir je imao i tri kuće (u Minhenu, na Tegernskom jezeru i "neku prlju na Vračaru"), a pošto nije imao naslednika srpska država je nasledila njegovu imovinu.

Do kraja života, Velimir je svesrdno pomagao našim đacima na školovanju u inostranstvu i otadžbini, a i posle smrti - posredstvom zadužbine "Veliminarijum". Davao je i šakom i kapom, pa je list "Pravda" 1908. objavio da je Velimir "najveći dobrotvor srpski". Iako mu nije bilo dozvoljeno da se vrati u Srbiju, nije prestao da je voli i čini sve što je u njegovoj moći, pomažući izbegloj deci iz Bosne(1875), vojsci u vreme Srpsko-turskog rata (1876), dok je tokom sukoba sa Bugarskom (1885) darivao svojih 700 svinja sa imanja Negoje izgladnelim ratnicima. Ostalo je zabeleženo i da je dao sredstva za podizanje Spomenika kosovskim junacima u Kruševcu, kao i mnogim znanim i neznanim pojedincima...

Poslednje godine života proveo je skromno, uz vernog slugu Tošu (kome je ostavio sve svoje slike) i polusestru Terezu Šuster kojoj je zaveštao godišnju rentu od četiri hiljade maraka.Umro je 12. februara 1898. u Minhenu, ispraćen horom "Srbadija" pod vođstvom Stanislava Biničkog, u uskom krugu naših studenata. Iz Nemačke je 1909. prenet u Beograd, sahranjen je na Novom groblju, a kada je između dva svetska rata formirana Aleja velikana podignuta mu je kapela (1926) po projektu ruskog arhitekte Vasilija Androsova.

Knjiga o Velimiru Teodoroviću, po rečima autora, nastala je u nameri da se otrgne od zaborava jedan od poslednjih izdanaka dinastije Obrenović, čije se potomstvom razgranato stablo - zauvek osušilo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije