DVA DANA POSLE ATENTATA NA ZORANA ĐINĐIĆA LONDONSKI „GARDIJAN“ ZNAO JE SVE: Šta nam serija "Sablja" nije otkrila?

DVA dana posle atentata na Zorana Đinđića londonski „Gardijan“ znao je sve: i ko stoji iza ubistva srpskog premijera i iz kojih pobuda i kolika je mržnja naroda prema Đinđiću, čak i ko je povukao oroz!

Foto: Printscreen/RTS/Privatna arhiva

Čujmo ga: „Velika je verovatnoća da je u pitanju operacija iz podzemlja i da su Đinđića sustigle njegove veze sa organizovanim kriminalom... Ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi drage volje povukli obarač“ (Neil Clark, The Guardian, 14. mart 2003). „Prilikom svoje skorašnje posete Beogradu ostao sam zapanjen ne samo nivoom ekonomskih teškoća“ piše dotični Klark, „nego i mržnjom gotovo svih koje sam sreo prema premijeru, čiji je rejting prethodno pao ispod 10%“.

Udaljenost od redakcije „Gardijana“ do sedišta britanske tajne službe MI6 nije velika, ali da se baš ovoliko poklope njihova predviđanja u pogledu zle sudbe srpskog premijera malo ko je očekivao posle slavopojki srpskom „šampionu demokratije“. Prelazeći preko zapadljačkog oduševljenja Đinđićem, citata Buša o njegovom „snažnom vođstvu“ i Blera o „reformatoru Srbije“, taj Klark odmah ističe nešto dijametralno suprotno: „Uprkos zapadnim hvalospevima, neće mnogo ljudi u Srbiji žaliti za Đinđićem. Za veliku većinu Srba on će ostati kvisling koji se obogatio rasprodajom svoje zemlje onim koji su je nemilosrdno napali nekoliko godina ranije“. Ispade odjednom da su svi u Srbiji mrzeli ovu „omraženu zapadnu marionetu“, kako glasi podnaslov ovog teksta i da su se oni, koji su već „bili viđeni“ kao počinioci osvete, našli na poternici još iste večeri posle izvršenog zlodela, otprilike onako kako je londonski list predvideo i opisao. Iz svega ovoga sledi i model atentata više puta primenjen u praksi „false flag“ usmrćenja nepoželjnih političkih lidera. I šta će sad tu detaljna i nepristrasna istraga? Službeni narativ sklopljen je već u trenutku odobrenja „londonskog teksta“, koji navodi „da postoje dokazi“ o delatnosti „tajnih grupa koje je kontrolisao Đinđić“.

Sve ostalo se može naći u „službenoj verziji“ od koje je i sačinjena ova televizijska serija. Nevolja je u tome što su fikcionalni sadržaj i umetnička sloboda, na koju se pozivaju autori i scenaristi ove serije, mnogo osetljiviji i daleko prozorljiviji faktori nego što je suvi pravnički narativ, od koga se,uostalom, i ne očekuje da „popuni baš svaku rupu“. Ovde se „službena verzija“ ničim ne dovodi u pitanje, a dramaturgija sadrži tri izmišljene i međusobno prepletene linije, koje bi trebalo da je obuku u žanrovsko ruho: „politički triler“ obojen simpatijama i antipatijama.

Prva o energičnoj i rastrzanoj novinarki koja više za svoj račun nego za medijum za koji radi (često i „uz nos“ istom) i kojoj je draža istina, druga je o „običnom“ policijskom tandemu inspektora u kome će doći do „pucanja“, pa će jedan ubiti drugog i treća o malom kriminalcu Urošu koji će se naći u vrtlogu obračuna velikih šarži i na kraju postati „arhanđel garavog lica“, sve to u mračnom krimogenom ambijentu na korak do zvaničnih krugova državne bezbednosti, vlade i političkog rukovodstva. Mnogo je konfuzije u ovoj skrivalici, teško se prate upleteni tokovi, ali se i scenario i režija prečesto sapliću u nedorečenostima i nerešenim skrivalicama „Sablje“, što dodatno komplikuju nevešto izvedeni vremenski skokovi u radnji.

Sa stanovišta gledaoca koji nije iskusio „Sablju“ ili koji uopšte nije upoznat sa koordinatama vremena, mesta i protagonista ove radnje, neće se raspoznavati ni „igra“ ni „protvigra“, a ličnosti „iz života“ često će se svoditi na stereotipe. Gde god se ukaže „rupa“ izbiće na površinu sasvim proizvoljna politička insinuacija u duhu „političke korektnosti“ („nemoj pogrešno da me razumeš“) što izgleda da prati ovaj kreativni tim od početka do samog kraja u toj meri, da osim političke korektnosti na kraju i ne ostaje išta drugo. Zapleteni krugovi nisu razrešeni, motivacije su slabe ili nepostojeće, ne vide se i dalje glavni uzroci, mnogo stvari je nekako zabašureno, samo ubistvo traljavo je rekonstruisano, dokazi su zamagljeni ili ih uopšte nema. Ostaje utisak da je „Gardijan“ bio u pravu i da je dao ispravnu ocenu: Đinđić je bio sam kriv za svoju smrt, previše je dugovao tajnim centrima moći u zemlji i međusobno zakrvljenim kriminalnim grupama ovde i u inostranstvu (Crnoj Gori, Hrvatskoj...). Ko s đavolom tikve sadi...

Prema insinuacijama „novinarke Danice“ (inače, jako podvučenih „žutim“), tu nije rasvetljena „kobna uloga nalogodavaca“ iz Koštuničinog okruženja, ministra policije Jočića (obojici je ostalo samo da nemo prate ovu ujdurmu, Jočić iz invalidskih kolica, Koštunica iz političke penzije), potpuno su zanemarene uloge ključnih aktera „Čede“ i „Bebe“ (njih jedva i da ima u priči), nema ni traga od Veruovićeve ispovesti u ključnoj knjizi „Treći metak“ (2014) ali najviše žulja preterana kriminalizacija samog Đinđića, na kojoj se insistira u „londonskom narativu“, koji je nastao istog sekunda kad je srpski premijer počeo da smeta svojim dojučerašnjim nalogdavcima i sponzorima sa Zapada posle intervjua čikaškom radiju i „Zidojče cajtungu“ u kojima je Đinđić tražio „Kosovo i Republiku Srpsku sad i odmah“. Šest dana pre atentata (21. februara 2003) objavljen je i u našem listu intervju u kome Đinđić, između ostalog, kaže: „Na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koje je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Prva stvar je da Srbi dobiju status konstitutivnog naroda, a ne nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji“. Bio je to neočekivani šok za sve njih, a ni njihovim tajnim službama to nije moglo promaći. Atentat je usledio u najkraćem mogućem roku i takvi zahtevi se više nisu ponavljali.

Nije stvar filmske kritike da se uopšte meša u poslove istražnih organa i pravosuđa niti da se odviše bavi skrivenom političkom pozadinom presuđenih zločina. Ali, ako te stvari očigledno škode dramaturgiji i režiji, onda se to ne može izostaviti iz ukupnog utiska o prikazanom dramskom proizvodu, koji bi trebalo da bude u nekom skladu sa javnim interesom. Mnogo je tih „zašto“ i „kako“ na koje nije odgovoreno, mnogo „rupa“, mnogo nedoumica, čak i stranputica, koje mogu pobuditi sumnju u održivost „zvanične verzije“, ali vreme će lekovito uticati na priču, koja jednog dana može izgledati i sasvim drugačije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije