KARAKTER JE U ZENICI OKA: Fotograf Vukica Mikača Lovren o bardovima teatra, Jasenovcu, neostvarenim željama

Vukica STRUGAR

26. 11. 2024. u 15:44

DAN pozorišta Ateljea 212 nedavno je u gornjem foajeu obeležen fotografijama Vukice Mikače Lovren (25 crno-belih portreta), u toku je i njena izložba "Omaž Slađani Milošević", dok je u Legatu Petra Lubarde sa ostalim kolegama dobila priliku da uradi fotografsku repliku na jedno ulje na platnu ("Arabeska u crvenom") znamenitog slikara.

КАРАКТЕР ЈЕ У ЗЕНИЦИ ОКА: Фотограф Вукица Микача Ловрен о бардовима театра, Јасеновцу, неоствареним жељама

foto Atelje 212

- Kao da sam se ovih dana, sa svim tim izložbama, vratila u neku lepšu prošlost. Ljudi su jedni druge gledali u oči, razmenjivali ljubazne reči, pozdravljali se. Danas vlada otuđenje, usamljenost za kompjuterom - kaže na početku razgovora Vukica Mikača Lovren. - Sve se ređe čuje i ljudski glas. Niko ne izlazi iz automobila, deca sede kod logopeda. A čovek je socijalno biće i potrebna mu je razmena, bliskost, dodir... Inače, sve tri izložbe su, zapravo, moje priznanje našim velikanima.

o Petnaest godina bili ste zvanični fotograf Ateljea u koji ste prvi put ušli pre tri decenije?

- Odlučila sam da napravim izložbu samo onih fotografija koje sam režirala, s glumcima u kostimu ili bez njega. Sve su crno-bele, osim jedne u koloru Tanje Bošković: iz predstave "Svećar" (1990), u režiji Mucija Draškića. Kostim je radila čuvena Božana Jovanović, bila sam fascinirana. Ušla sam na probu zbog naslovne strane nekih novina, a posle pet dana me je pozvao Muci Draškić i rekao da sam okidala tačno kad treba i da osećam predstavu. Igrom slučaja, postala je to kultna fotografija. Odvela me je do Muzeja primenjene umetnosti i donela angažman u Ateljeu 212, što je bio moj san. Tih devedesetih je počeo rat, a ja kao mala, infantilna osoba, sklonila sam se u somotske zavese. U Atelju je tada bilo mnogo ljubavi i druženja.

foto N. Skenderija

 

o Niste nikada hvatali trenutak ili događaj, niti snimali paparaco fotografije?

- Sve duboko promislim, pa onda radim. Volim da bude namešteno, što ne znači da dobar kostim ili šminka mogu da me prevare, pa da ne otkrijem pravi karakter onog ko mi pozira. Snimila sam preko tri hiljade portreta i sa svakim ostala u dobrom odnosu. I svako ko bi ga video, rekao bi: "Ovo sam ja". To je veliki kompliment.

o Kako se otkriva karakter?

- To su uvek oči, sa dodatkom nekog gesta. Može da se uhvati i oholost, bahatost ili prepotencija. Sve ja to vidim. Stevo Žigon jednom mi je rekao da imam "treće oko". Možda je u pravu. Teško je reći kako u tome uspevam. Verovatno na to utiče i moja priroda: umem da slušam, da zapamtim, da budem tolerantna, strpljiva.

o Kakvi su vam modeli najinspirativniji?

- Oni koji imaju reljefno, "geografski" bogato lice. Tri fascinantna lica i moja najupečatljivija portreta su Paola Mađelija, Steve Žigona i Ljube Tadića. Dvojica poslednjih bili su izuzetni glumci, kroz pogled na fotografiji na njima su se videli svi nataloženi likovi koje su igrali. Stevu sam snimala i sa ćerkom Ivanom, kao duo portret, kako bih prikazala njihovu veliku uzajamnu ljubav. To je moj najnagrađivaniji portret. Dobio je Zlatnu plaketu, bio na izložbi u Rimu. Mislila sam da tako nešto više neću ponoviti. Ali, uspela sam sa Oliverom Mandićem i Cecom Ražnatović: uz dve mega zvezde (bez kose), napravila sa duo portret koji je završio na izložbi u Livornu 2007. Ova fotografija proglašena je jednom od pet najboljih te vrste na svetu. Inače, urađena je za omot njihovog CD.

foto Vukica Mikača Lovren

Slađana Milošvić

o Na "Omažu Slađani Milošević" izložili ste uglavnom neobjavljene fotografije?

- Devedeset odsto je iz mog trezora, nikad viđenih. Imala sam sreću da Slađanu upoznam na početku karijere. Mnogo je uticala na mene kad je reč o estetici, harmoniji, pogledu na umetnost. I zbog toga sam joj zahvalna. Samo neku godinu starija je od mene, ali kao već izgrađena zvezda pružila mi je šansu da joj se približim i da radimo zajedno. Fascinantna za fotografa i laka za fotografisanje. Pravila je art od svog lica, svesna da fotografija traje mnogo duže od nekog koncerta ili šou-programa. Pozirala je uz mnogo strpljenja i ljubavi, svakog sata bila drugačija. Imala je pogodno lice za sve vrste transformacija. I sve joj je stajalo.

o Danas malo ljudi radi fotografije na papiru, uglavnom ih čuvaju u kompjuteru?

- S papirom imam taktilan odnos, volim da listam knjige i novine. Osećam i dalje veliki otpor prema kompjuteru i komunikaciji preko mobilnih telefona i društvenih mreža. Ponekad pomislim šta bi bilo da nastane neka havarija. Izbrisale bi se uspomene. Kao da neko radi na tome da izbriše sva sećanja...

o Žalite li što s nekim niste radili?

- Na početku karijere često sam sretala Desanku Maksimović. Inače, kad se nameračim na nekog, bez pardona, insistiram na saradnji. Ali, tada sam bila suviše mlada i bilo me je sramota da insistiram. Osećala sam neki strah, Desanka Maksimović je neko iz moje čitanke. Sad vidim da sam pogrešila. Ništa ne treba čekati. Ali, pre toga, izbor mora da sazri u meni. Trudim se da što više saznam o osobi koju želim da fotografišem, onda je i snimanje lako. Kada nekog fotografišem više puta, osim protoka vremena, uglavnom dobijem isti rezultat: ako sam na početku uspela da otkrijem ono što su, nema mnogo promene.

foto Vukica Mikača Lovren

Gorica Popović

o Zašto niste snimali dokumentarne fotografije?

- Prebacivala sam sebi što nisam radila dok nam se raspadala zemlja, pitala sam se kakav sam to fotograf ako nisam napravila dokument... A kad mi se ukazala prilika da odam počast ljudima koji su stradali u logorima, prihvatila sam sa velikom odgovornošću. Pre desetak godina dobila sam poziv Izraelskog instituta za Holokaust da se uključim u jedan veliki projekat. Fotografije sam posvetila Jasenovcu i Drugom svetskom ratu. Pet umetnika iz Srbije dobilo je pojmove koje je trebalo obraditi na savremeni način, kroz svoj medij: strah, bol, patnju, strepnju. Odabrala sam osobe sa scene, "obukla" ih u crno, sa zadatkom da licem i mimikom dočaraju ova stanja... U školi smo malo učili o tome. Živela sam u Nemačkoj, znala šta je Dahau, ali sam se šokirala kad sam shvatila da ni u najzloglasnijim logorima nisu imali neposredan kontakt sa žrtvama: pritisnu dugme i puste gas. Jasenovac je najgori logor jer je u njemu postojalo preko 60 vrsta mučenja. Nisam slutila gde će sve da me odvedu te fotografije. Prvo u Jerusalim, potom na izložbu "Zid sećanja" u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku.

o Brojite li sve svoje izložbe?

- Više od trista kolektivnih, oko sto samostalnih. Učestvovala sam i na brojnim festivalima u celoj bivšoj Jugoslaviji, predstavljala svoju zemlju u inostranstvu, između ostalih i 1997. na izložbi u Solunu, kada je bio kulturna prestonica Evrope. Pa, u Lionu na Danima frankofonije, trenutno u Indoneziji... Tek sad sređujem dokumentaciju i tek će, zapravo, videti šta sam sve uradila.

Uspomena i trag

- CELOG života sam slobodan umetnik. To je teži put i mnogo košta, ali sam ostala zaštićena u nekom smislu, bez zahteva "to moraš da uradiš". Smatram da fotografija, osim što je uspomena, treba da ostavi trag. Zato sebe nikad nisam pronašla u modi ili paparaco fotografiji: trošim se samo na ljudima koji to zaslužuju - kaže naša sagovornica.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

NEVEROVATNI POPUSTI DO KRAJA MESECA! Ne propustite priliku za veliku uštedu