DA NISAM PROŠAO GNEV ZBOG RATA I RASPADA, NE BIH PISAO: Slovenački književnik Goran Vojnović o svom liku Marku Đorđiću i "južnjacima"

ČOVEK piše ako ga nešto boli ili ako nema odgovor.

V.C.S.

 Upravo zato se ja stalno vraćam nekim temama - jer nemam odgovor, rekao je jedan od najpoznatijih slovenačkih pisaca Goran Vojnović, koji se proslavio romanima o južnjacima, tzv. čefurima ili čefurjima, iz Ljubljanskog naselja Fužine, sagrađenog u doba socijalizma za radnike neslovenačkog porekla. Među njima je bila i Vojnovićeva porodica.

Već sa prvim romanom "Južnjaci, marš", čiji je junak Marko Đorđić, dete bosanskih Srba, košarkaš i momak iz Fužina, Vojnović postaje poznat i nagrađivan. Proslavilo ga je to što je protiv njega 2009. pokrenuo postupak tadašnji v.d. direktora slovenačke policije, u ime svojih kolega, uvređenih i nezadovoljnih time kako ih momci iz Fužina doživljavaju. Afera je završena kada je intevenisala ministarka unutrašnjih poslova Katarina Kresal. "Čefurji, raus" su dobili najveću slovenačku nagradu Kresnik i doživeli filmsku i pozorišnu postavku.

- Jezik čefura je slobodan. Nisi dobro znao maternji jezik, pričao si ga samo kod kuće, s roditeljima, a u pubertetu niko s roditeljima ne priča mnog. U školi nisi dobro znao slovenački. Na kom god jeziku da si pričao, pravio si greške i pokazivali su ti da grešiš. Onda izmisliš jezik - čefurski. Što više grešaka praviš, to je bolje. Obožavali smo čefurski jer je u njemu sve bilo dozvoljeno. Svako je imao neku svoju mešavinu, svako je donosio od kuće svoje jezičko nasleđe. To je bilo oslobađajuće. Jedan od motiva da napišem ovu knjigu bio je upravo da sačuvam taj jezik, koji je polako nestajao - rekao je Vojnović u razgovoru sa piscem i kreativnim direktorom Slavoljubom Stankovićem, u okviru programa "Booking Balkan", u beogradskom KC Grad.

Kada je pisao prvu knjigu o Marku Đorđiću, kako je otkrio, mislio je da piše o svom naselju i komšijama, i da će mu to i biti čitalačka publika. Iznenadio se kad je shvatio da je priča univerzalna, da su se mnogi u njoj pronašli, pa čak i "penzionerke iz Metilke, s juga Slovenije". Ujedno, nijedna njegova knjiga nije imala toliki uspeh u Srbiji.

- Iznenadilo me je kad sam shvatio da moje knjige čitaju i Šveđani, Rusi, Poljaci, i da ih razumeju. Da shvataju taj osećaj isključenosti, nepripadanja, šikaniranja. Marka Đorđića je bilo lako zavoleti, jer je, bez obzira koliko bio grub i psovao, bio dete. Ljudi su ga voleli i praštali mu. Odraslom Marku sa 27 godina, u mom najnovijem romanu "Đorđić se vraća", ne mogu da oproste, jer je on besan, ogorčen, brutalan i nije više dete. On se vraća u Fužine posle 10 godina "prevaspitavanja" u Bosni i ništa više nije isto - ni Bosna, ni Ljubljana. Zapravo, počeo sam da pišem romantični, ljubavni roman, kad je naišla korona. Bio sam besan zbog svega oko sebe i morao sam to nekako da izbacim napolje. Shvatao sam da se tri decenije posle rata svet opet vraća u tamu i mrak i bio sam ljut što je tako - ispričao je Vojnović.

Otkrio je i da se ne slaže u svim shvatanjima sa svojim junakom, ali bio mu je potreban njegov sirov jezik da bi ispričao kako se oseća. Markov jezik je jezik gneva, jer nigde nije dobrodošao - u Sloveniji je južnjak, u Bosni Slovenac, čak mu i ljubav propada jer su on i devojka različite vere, što smeta i njegovoj i devojčinoj porodici. Balkanski Romeo i Julija.

I u ostalim romanima ("Smokva" i "Jugoslavija, moja dežela") Vojnović govori o onome što ga je definisalo i tištalo. Ključne su, kaže, dve stvari: odrastanje u Ljubljani, u porodici bosanskih ekonomskih migranata, i rat i raspad njegovog sveta. Bio je ljubomoran na vršnjake, kojima je jedina briga bila da ne propuste autobus ili izgube utakmicu. Nisu imali pojma o ratu, jedna drugarica je bila ubeđena da se Hitler zvao Alfred. Ništa od toga nije ih zanimalo.

- Zavideo sam im jer su imali krasno detinjstvo, a mene je rat čekao kad otvorim vrata stana. Znao sam da ne mogu kod babe i dede, moji roditelji su samo o ratu pričali. Ni sami nisu shvatali šta se događa, pa nisu mogli ni meni da objasne. Ali, ono što je loše za život, dobro je za literaturu. Da nisam to prošao, verovatno ne bih bio pisac - konstatovao je Vojnović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije