NATO RATUJE DA SAČUVA VAVILONSKU KULU AMERIKE: Intervju - Gojko Đogo, pesnik, dobitnik "Izviiskre NJegoševe"

OD zbirke "Tuga pingvina" (1967) do knjige pesama "Put za Hum" (2022) Gojko Đogo je ostvario svoju apokrifnu lirsku mitologiju po kojoj se prepoznaje u današnjoj buci i mnogoglasju.

Foto Privatna arhiva

Kao autor modernog osećanja za jezik i kulturno nasleđe, s razvijenom istorijskom svešću i moralnim sluhom u epohalnim izazovima, pripada redu najizrazitijih srpskih pesnika i esejista koji su obeležili razmeđe dva metežna veka.

Ovakvom ocenom njegovog stvaralaštva obrazložena je nedavna odluka da mu pripadne prestižna nagrada "Izviiskra Njegoševa" za celokupno delo. Đogo, ovim povodom, za "Novosti" govori o poeziji i mladosti, novogovoru i razbraći, alama koje nas satiru, boravku u Hilandaru...

Sa kakvim mislima i osećanjima ste primili vest o "Izviiskri Njegoševoj"?

- Svakog pesnika bi obradovala nagrada sa Njegoševim imenom. Radujem se naravno, i ja. I zbog imena i zbog njenog ugleda.

U kojoj meri je slavno ime koje ovo priznanje nosi bilo prisutno u vašoj karijeri?

- Moj slobodan stih je daleko od Njegoševa herojskog deseterca. Ali, pogled na svet pretežnog dela Crnogoraca i Hercegovaca jeste njegoševski. Verovatno sam i ja među njima. Moglo bi se reći da ona jedna žica (struna) na guslama, kao daljinski upravljač, u nekim kriznim situacijama u životu presudno utiče na naše ponašanje.

Foto Privatna arhiva

Zašto Njegoš i dalje "tišti" našu regionalnu "braću"?

- Njegoševo Srbstvo je sveto. Celo njegovo delo je nadgradnja kosovskog mita i kulta Lazara i Miloša. Stoga je novocrnogorcima i muslimanima ili Bošnjacima mrsko ono što je Njegošu sveto. Njegovo delo kao i istorijska čitanka obesmišljavaju njihov novi nacionalni identitet, dobrim delom zasnovan na ideološkim ili religijskim osnovama.

Oni, prosto, ne znaju šta će sa Njegošem. Ne mogu ga spaliti niti poravnati ceo Lovćen kao što je poravnan njegov vrh. Začudo je da nisu razbacali i kamenje od srušene kapele sa one gomile na Ivanovim koritima. Muslimani nikako da se oslobode kompleksa Njegoševih "poturica" ili "domaćih Turaka". Neshvatljivo je zašto zaboravljaju istorijski kontekst. Kao da je Njegoš pevao juče. S druge strane, Montenegrinima je malo obnova države, oni hoće i novu istoriju, novu crkvu, novi jezik, novo pismo i, što je najgore, ideologiju crnogorskih "ustaša" koja je utemeljena na mržnji prema svemu što je srpsko. A tu ih čeka ne samo "Srbstvo" Njegoševo nego i "Srpstvo" njihove rođene braće i očeva, tu počinje velika drama naše otuđene sabraće. Opet je, s obe strane, reč o tragici malih razlika. Te identitetske muke iskazuju se na različite načine, a najvidljivije su u političkom životu Crne Gore i Bosne i Hercegovine, u njihovoj mržnji prema srpskom narodu i odnosu prema Srbiji kao državi. To, dakako, ne vredi podjednako za sve delove jedne i druge države, pogotovo ne za crnogorska Brda, za Boku i "okupirani" deo Stare Hercegovine. Ima u svetu dosta velikih i malih što, zarad svojih interesa, sve čine da ove ponore među nama prodube. Mi im svesrdno pomažemo.

Ocenio je žiri da se vaše pesme izdvajaju u današnjem mnogoglasju. Da li se poezija dovoljno čuje i ceni u medijima, među ljudima, u školama?

- Poezija je skrajnuta kao nikad, posebno u medijima. Nekad je subotom, u drugom TV Dnevniku, predstavljan po jedan pesnik što je danas nezamislivo. Ponekog uguraju u Kulturni dnevnik pred ponoć kad malo ko gleda TV. Šteta je dragoceno reklamno vreme ustupati poeziji. Časopisi su puni pesama, ali ko čita časopise koji izlaze tromesečno u trista primeraka. Letopis Matice srpske srećom ne odstupa od tradicije. A nekad su u Beogradu izlazila mesečno tri časopisa. Častan je primer "Novosti" koje u "Kulturi", utorkom, redovno prate književni život. Pa i "Politika" u "Kulturnom dodatku" objavljuje poneku pesmicu. Školski programi se uglavnom drže za klasike i poeziju za decu. Ne znam da li je neko od živih pesnika u lektiri? Hteli su i Desanku da izbace. No, ne treba se tome čuditi, u sveopštoj buci poezija nema šta da traži, ona se šapće na uho.

Mogu li se vratiti veliki dani pesnika?

- Nikad poezija nije imala baš "velike dane". Možda u vreme romantizma. Pesnici su, ipak, sve do naših dana pripadali društvenoj eliti i njihov glas je slušan. Prisetimo se naše "književne" diplomatije između dva velika rata. Ne verujem da će se pesnici ikad, na sličan način, vratiti na društvenu scenu. Dobro, nikad ne treba reći nikad.

Foto Tanjug

Šta mislite o obrazovanju i vaspitanju koje naša deca u školama dobijaju?

- Moji unuci su završili sa školom, tako da nisam bolje upućen u probleme obrazovanja. Samo znam da su nastavnici odavno poniženi i da su danas na samom dnu društvene lestvice. U školu ide ko nema kud da pobegne. Za neke predmete uskoro nećemo imati predavače. I deca to znaju. A zakon o obrazovanju đake je "pretpostavio" nastavnicima. Oni to često zloupotrebljavaju, i roditelji im u tom nevaljalstvu ponekad pomažu. Tu verovatno treba tražiti i razloge za nasilje u školama. U njihovom "vaspitanju", takođe, svojim izopačenim sadržajima podosta učestvuju mobilni i društvene mreže. Pogledajte okolo, u kafani, u tramvaju, na klupi u parku, svi bulje u te spravice, i odrasli i deca, niko ni sa kim ne razgovara.

Brinete li zbog veštačke inteligencije koja je počela da piše i pesme? I to ne tako loše...

- Nemam ništa protiv da roboti pišu pesme. Samo, u poeziji je, da ponovim za Dučićem, osrednje isto što i loše. Ako robot bude pisao dobro onda će on nositi ime onog što ga je "nahranio rečima" ili programirao, a taj mora biti pesnik. No, za poeziju ćemo lako, ali šta ako se veštačka inteligencija otrgne iz čovekovih ruku i zloupotrebi svoju "stvaralačku moć", kao u naučnoj fantastici. Svedoci smo da su neka od najvećih otkrića čovekovog uma otkrivena za čovekovo zlo koliko i za dobro. Veštačka intaligencija se može preobraziti u Satanu i, kao u Njegoševoj "Luči", zaratiti protiv Boga i njegovog poretka na zemlji i u kosmosu. Ali, ajde da ne fantaziram...

Da li ste saglasni sa ocenom da nam i danas uvode oblike verbalnog delikta, da se kažnjava određeni način mišljenja i ponašanja? Misli se tu i na rodno osetljiv jezik...

- U pravu ste. Naše "demokratsko" zakondavstvo dopunjava, po zlu čuveni, član 133 jugoslovenskog krivičnog zakona koji je sankcionisao verbalni delikt. Po njemu su kažnjavani oni što su govorili ono što je vlasti bilo nepoćudno, ali on nije propisivao šta i kako građanin mora da govori. Svak je mogao da misli šta hoće ali da ne govori ono što je bilo suprotno "zvaničnom mišljenju". Naš zakonik zapoveda ne samo šta ne smemo nego i šta moramo govoriti. Zakon koji nas prinuđava da govorimo "rodno osetljivim jezikom" utoliko je opakiji od onog sa članom 133. On primorava i lingviste da iznova normiraju naš jezik, da pišu novi pravopis i inoviraju rečnike, a celo društvo da taj novogovor koristi u javnoj upotrebi. To je ruganje nauci o jeziku i ruganje celom narodu.

Treba imati na umu da ta jezička "reforma" nije incident niti posledica neke zablude izvesnih društvenih grupa koje premoćno utiču na organe vlasti, to je deo programa neoliberalne ideologije koja smera da promeni i našu svest, da "mislimo" prema njihovim nalozima. Udar na jezik je samo jedan, ali vrlo bitan, taktički potez u toj strategiji. Šta su drugo te rezolucije "kolektivnog Zapada" ako ne zapovesti šta ne smemo govoriti i činiti? Znatan deo naše inteligecije sa entuzijazmom se ulizuje tim silnicima. Naša vlast se, uz podršku većine naroda, zvanično odupire tom zapadnom nasilju; utoliko pre ne bi smela da svojim nerazumnim zakonima, u stvari, uvozi tu ideologiju koja iznutra potkopava temeljne stubove društva kao što su obrazovanje i kultura.

atos Sa unukom Stefanom i sinom Balšom, Foto Privatna arhiva

Kako stvari stoje, vašu pesmu "Uzalud nas davite" nije pregazilo vreme. Još mašu "novim zemljopisnim mapama", iako mi imamo "tapije i knjige matične". Hoće da nas "baš satru" i "nauče pameti, jednom zauvek", iako su njihovi "rukopisi krvavi"... Dokle će to tako?

- Još će potrajati to satiranje. I da se sagnemo i nosom dodirnemo pod, novi kolonizatori bi tražili da uzjašu na leđa. Teška je naša kolektivna krivica, mi smo podložili vatru u kojoj su spepeljena tri velika carstva. I Hitleru smo se, makar na kratko, isprečili na putu. Naše pravdanje i jadikovanje je naivno i uzaludno, nema istorijske pravde, a nebo je visoko. Moćne osvetnike ne zanima istina nego naplata "greha". Crtanje mapa na Balkanu, zacelo, nije završeno. A one se oduvek topovima crtaju.

Na nama je da junački svoje jade podnosimo. Premda bih mogao cinično dodati: Tako nam i treba "kad nismo umeli drugima jade zadavati", što bi rekao Laza Kostić.

Prošla im je i Rezolucija o Srebrenici. Kako ste doživeli takvu odluku i rezultat glasanja?

- To je nemačka rezolucija. Nemci su razbili Jugoslaviju, Nemačke "štuke" su prvi put, posle Drugog svetskog rata, poletele izvan granica Nemačke, i to pravo na Beograd, svoju staru metu. Nemci su glavni okupatori u Bosni i Hecegovini. Oni su, doslovno, prinudili ili zaveli i druge zemlje da im asistiraju, i neće se, bez velike muke, povući sa balkanskog ograšja. Drang nah Ostn ostaje nemačko "načertanije". Nekad sam, priznajem, mislio drukčije. Imao sam nekoliko prijatelja Nemaca pa sam, sudeći po njima, verovao da su se Nemci "oslobodili sebe". Bio sam zaboravio stih Paula Celana: "Smrt je majstor iz Nemačke". Opet, nažalost! Glasanje u Generalnoj skupštini je bar pokazalo da još ima naroda i zemalja što se ne daju unajmiti ni ujarmiti. Pokazalo je i sa kakvim komšijama - piranama od naroda - živimo.

Šta mislite, kakav komentar na taj poduhvat Zapada bi dali Nogo ili Kapor?

- Ne bih ih mešao, oni su se više puta izjašnjavali o sličnim "poduhvatima", treba samo čitati njihove knjige, a oni neka počivaju u božjem miru.

Apoliner je 1914. pisao: "Rekosmo zbogom čitavom jednom svetu..." Mislite li da je u 2024, sa ratovima u Evropi, na Bliskom istoku, u Africi opet vreme za pozdrav sa svetom?

- Apoliner je osetio da je završena epoha bel epoka, možda najlepšeg razdoblja u istoriji nove Evrope, a iz rata se vratio sa teškim ranama. I mi prisustvujemo krvavom urušavanju unipolarnog svetskog poretka uspostavljenog posle rušenja Berlinskog zida.

Svi ratovi, počev od našeg "Milosrdnog anđela", preko Libije, Iraka, Sirije, do Ukrajine i Gaze, nisu drugo do jedna ista kampanja u kojoj NATO bombarderi pokušavaju da spasu od urušavanja tu Vavilonsku kulu na čijem je vrhu zasela Amerika. Sve što se danas zbiva u svetu podređeno je tom cilju. Pa i Rezolucija o Srebrenici. Nije teško prepoznati taj cinizam, to zamajavanje celog sveta. Generalna skupština UN se preganja oko jednog besmislenog papira, kojim se jedan ratni zločin, u kom su stradale nekolike hiljade vojnika i civila, pre skoro tri decenije, proglašava za genocid, dok se naočigled tog sveta strelja ceo jedan narod u Gazi. Ovo jevrejsko varvarstvo priziva u sećanje ono što su nacisti njima radili. Hoćemo li i to označiti kao genocid? Jasno je međutim, da tog zlodela ne bi bilo, ili ne bi bilo takvo, da Izrael nema podršku "Velike Zveri". To su ti istorijski apsurdi. Ishod rata Amerike i Evropske unije protiv Rusije, na ukrajinskim poljima, presudno će uticati na oblikovanje novog svetskog zemljopisa.

Nedavno ste putovali na Svetu Goru, u Hilandar. Opišite nam utiske, razgovore koje ste vodili...

- Hilandar ima neku auru, nešto što vas podiže sa zemlje, što se ne oseća tako duboko ni u jednom našem manastiru, osim, možda, pod Ostrogom. Voleo bih da sam mogao malo duže da tihujem pored Majke Trojeručice, mada sad tamo nema nekadašnje tišine. U manastiru je, može se reći, redovno vanredno stanje, radovi na obnovi onog što je izgorelo i što je bilo suviše trošno još uveliko traju, čuju se čekići, radnici, brundaju mašine... Samo sve ćuti dok traje bdenije i liturgija. Znatan deo je obnovljen, ali ima još dosta posla. I pored svega, tu je veliki broj hodočasnika, tako da je manastir morao, za neko vreme, da smanji broj dozvola za posete. Primetno je da se Sveta Gora menja, i ovde pristiže "civilizacija", pešačke i konjske staze zamenili su makadamski putevi. Kamioni prevoze građevinski materijal i veće terete za manastire, a kombiji i taksi prevoze posetioce.

To zaprašuje okolinu kad je suvo vreme, ali tako je lakše braniti se od požara. Pored puta ka Hilandaru, sa istočne strane, od Sv. Vasilija, vide se priključci za vodu. Sad i hodočasnici putuju udobnije. I pešačenje je olakšano onima što u tom uživaju, a samo tako se može istinski osetiti čar i svetost Atonske Gore. Nisam poduže razgovarao sa monasima, ni sa igumanom, iako sam imao preporuke, oni samo trče da "opsluže" posetioce i radnike, jedva odvajaju vreme za molitvu i za malo sna. To je bar prvi utisak, ima možda i mirnijih dana. Ali veliki vinogradi i maslinjaci su obrađeni i opkošeni, kao i okolina manastira i arsane Jovanjica. To se ne bi moglo obaviti bez pomoći volontera, pretežno iz Srbije i Srpske, koji pritiču u pomoć u vreme najvećih radova. Putovao sam sa sinom i unukom, i oni su otpešačili do obližnjeg Esfigmena. Ja nisam bio baš oran, a bio sam tamo ranije. Balša je ušao bez problema, a unuka, Stefana, ziloti nisu pustili "jer je vakcinisan protiv korone". Na povratku smo svratili na kafu i rakiju u Kakovo, manastirsko imanje pored Jerisosa. To je rajski vrt, to treba videti.

* * * * * * * * *

Sve zavisi od Odese

Kako se sa Hilandara vidi ovo ovde?

- Čuo sam jednu zanimljivu rečenicu: Sve zavisi od Odese! To sam razumeo kao da sudbina Srba, Srbije i Srpske zavisi od povratka Rusa u Odesu... Nisam čuo ovaj dodatak o sudbini jer znam da monasi, ipak, veruju da je sve u Svedržiteljevoj ruci.

* * * * * * * * *

Vlastito iskustvo dobro ali skupo

Kako danas gledate na ono što vam je reč donela i odnela osamdesetih, kada ste zbog "Vunenih vremena" osuđeni na zatvor?

- Svi se mi sa setom osvrćemo na svoju mladost, makar ona i ne bila tako prijatna... Ne znam da li je taj sudski proces nešto doprineo mojoj poeziji, vlastito iskustvo je dobro, ali je skupo, kaže jedna poslovica. Ovih dana sređujem dnevnik koji sam, iz dana u dan, vodio u to vreme i ne uzbuđujem se previše. Osvežavam pamćenje, ali me ne svrbe ožiljci, ni danas nemam primedaba na svoje držanje. S tugom se, međutim, sećam nekoliko prijatelja koji su me se odrekli u tom iskušenju, a sad su na drugoj obali. Neka im je prosto.

Kajete li se zbog nečega?

- Hrišćanin uvek ima dosta razloga da se kaje, a Gospod sabira i oduzima naše grehe. Kad god mi se učini da sam klecnuo, prislužim sveću.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije