SIN KAFKINE VERENICE MRZEO FRANCA: Intervju, Magdalena Placova, češka književnica

KO je zapravo bila Felice Bauer (udato Maras), berlinska Jevrejka, punih pet godina verena sa književnom ikonom Francom Kafkom? Kako je izgledao njen život posle raskida zaruka? Zašto je prodala Kafkina pisma? Kako su živele nemačke i češke izbeglice u Francuskoj, Švajcarskoj, Izraelu i Americi?

V.C.S.

Na ova pitanja odgovor u romanu "Život posle Kafke" daje Magdalena Placova, češka autorka koja poslednjih godina živi u Lionu, a u Beogradu je bila gošća festivala "K. Kafka, sada". Izdavači njene knjige u prevodu Tihane Hamović su "Treći trg" i "Srebrno drvo".

- Sina Felice Bauer srela sam deset godina pre nego što sam počela da pišem "Život posle Kafke" i to mi je dalo prvi impuls da razmišljam o rukopisu - kaže Placova za "Novosti". - U međuvremenu sam napisala dva druga romana, preselila se iz Amerike u Francusku, rodila još jedno dete... Ipak, sve vreme sam razmišljala o toj ženi i čak napisala kratku priču o svom susretu sa njenim sinom Henrijem, koji se u romanu zove Joakim. Ona je posle inkorporirana u roman. Ozbiljna istraživanja usledila su poslednje dve godine rada na tom rukopisu. Našla sam mnogo dokumenata na internetu, ali i informacije iz novina koje su mi pomogle da predstavim epohu.

Obišli ste mesta vezana za Felice i ljude koje pominjete?

- Dok sam živela u Njujorku posetila sam Joakima, odnosno Henrija, na Hadson Riveru. Ali scene koje najviše volim vezane su za mesta na kojima nisam bila. Recimo, seoce Donato Val Di Komino, u Italiji, u koje je internirana Kafkina i Feliceina prijateljica Greta Bloh. Njega sam dočarala na osnovu prikupljenih podataka. Ponekad, da biste o nekom mestu pisali, zaista morate da ga vidite. Međutim, katkad je bolje suprotno. Kada ga stvorite u mašti, vi stvarate detalje, mirise i boje i za sebe i za čitaoce. To može da izazove snažniji doživljaj. Ista je situacija i sa Pontresinom, gde umire Salman Šoken, izdavač koji je otkupio od Felice Kafkina pisma. Studirala sam mape, proučavala planinske vrhove, računala gde sunce izlazi... Posle pisanja ovakvih delova imate osećaj da ste stvorili pejzaž.

Profimedia

Kako je reagovala porodica Felice Bauer na roman? Niste bili nežni prema njenom sinu, koji je bio ljubomoran na Kafku?

- Pre nego što sam počela da pišem pitala sam njene potomke jesu li sa tim saglasni. Pošto knjiga na leto izlazi u Americi, poslala sam im englesku verziju. Priznajem da sam imala tremu. Upotrebila sam prava imena Feliceine unuke i praunuka - Lee i Džoela, i upitala treba li to da promenim. Bila sam nervozna i zbog Henrija, jer su delovi vezani za njega najviše bazirani na fikciji. Od Lee sam znala za njegov prvi brak sklopljen u Los Anđelesu i da mu je žena bila komunistkinja, ali nisam znala detalje, pa sam ih domaštala. Međutim, knjiga im se jako dopala.

Zašto se o Felice zna tako malo u odnosu na Jesensku?

- Milena Jesenski je bila pisac. Njena romantična priča sa Kafkom trajala je svega nekoliko meseci i bila izuzetno intenzivna, puna strasti. Na "tik toku" možete da vidite puno mladih iz Saudijske Arabije, Koreje i drugih krajeva koji obožavaju Kafku i čitaju "Pisma Mileni". Pisma Felice su, pak, manje strasna, jer je Kafka sa njom želeo brak. To je na neki način bio njegov projekat, hteo je da se oženi i uklopi u društvo, ali nije uspeo. Kaneti je proširio mit o Felice kao o "poslovnoj ženi" koja je iz koristoljublja prodala Kafkina pisma.

Vi ne mislite tako?

- Zbog toga sam napisala knjigu. Nije pravedno da Felice ispadne nezanimljiv profiter. Ipak je morala da ima nešto posebno ako se Kafka pet godina trudio da je pridobije za suprugu. Na osnovu svega što sam saznala, bila je snažna žena, ne naročito sentimentalna. Nije otkrivala puno o sebi, to se nije radilo u ono vreme. Ali znala je da daje i prima ljubav. Umela je da pruža Kafki podršku i brine o drugima.

Ipak, htela je sa njim život u Pragu, iz kog je on bežao.

- To je rezultat onovremenih društvenih uverenja kod sitne buržoazije - da žena kad se uda mora da se preseli kod muža. Mislim da je Felice želela da pobegne iz Berlina, od porodice. Problem je bio i u tome što su žene, kad se venčaju, morale da ostave posao i da ih izdržava muž. A Kafka je hteo da pobegne od posla i posveti se pisanju.

Profimedia

Kakav utisak je njen sin Henri ostavio na Vas?

- Vrlo komplikovana ličnost, puna paradoksa. Razgovarali smo sat vremena. Priznao je da roditelji nisu sa njima otvoreno razgovarali i nisu im rekli zašto moraju da napuste Nemačku i šta znači marširanje nacista ispod prozora. Zato je selidbu u Ženevu doživeo kao izdaju. Izgubio je "berlinski raj". Zanimljivo je da, iako psihijatar, nikada tu traumu nije uspeo da procesuira. A onda je istu stvar uradio sopstvenoj deci. Nikada sa njima nije pričao o sebi, Evropi, prošlosti. Njegov unuk Džoel mi je rekao: "Poslao sam te kod dede, misleći da će tebi ispričati nešto što nama nije". Henri je bio jako racionalan, mrzeo je religiju i mrzeo je Kafku. Imao je 92 godine kad mi je rekao: "Srećan sam što Kafka nije moj tata".

Druga zanimljiva ličnost bila je Greta Bloh...

- Greta je bila ključna figura zbog koje je pukla veridba između Felice i Kafke. U jednom trenutku Kafka je pisao pisma i Felice i Greti, kojoj se poveravao. Greta je onda izrezala delove u kojima je Kafka iskreno, pa i ružno, pisao o Felice i pokazala joj. Inače, Henri nije voleo Gretu. Kad sam ga pitala misli li da je imala dete sa Kafkom, jer se zahvaljujući Maksu Brodu to uverenje proširilo, Henri je uzvratio: "Ona bi uradila sve samo da bude u centru pažnje".

Kakva je bila njena sudbina?

- Puno sam za njom tragala dok nisam u Italiji našla Anu Picuti, saradnicu Prima Levija, koja je objavila knjigu o interniranim Jevrejima. Tako sam saznala da je Greta završila u Aušvicu. Ona mi je intimno bliža nego sama Felice. Bila je tragičan lik, puna imaginarnog haosa, završila je bez ikakve pomoći u italijanskom selu, boreći se po svaku cenu da preživi.

Da li je imala vanbračnog sina?

- Da, ali ne sa Kafkom.

Nego?

- U starim novinama našla sam tekstove o potrazi za navodnim Kafkinim sinom i Gretinom torbom, u kojoj je možda bio odgovor, a koja je ostala u italijanskom seocetu. Greta je pred kraj života napisala pismo prijatelju u Palestini. Tamo pominje da je imala dete sa nekim ko joj je bio drag i ko je sahranjen u Pragu. Maks Brod je zaključio da je to Kafka, mada je ona imala vezu sa momkom iz Minhena. Mislim da je to Gretino dete umrlo 1921. u Minhenu. U romanu sam izmislila njenog sina Kazimira Apelbauma. Njegov susret sa Feliceinim sinom bila je prva scena koju sam kreirala i od nje je nastala cela knjiga.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije