JELENA ANŽUJSKA DONOSILA DOBRU REČ I MISAO: Reditelj Tanja Mandić Rigonat o premijerama u Tivtu i Budvi, vezi sa publikom i glumcima

PREDSTAVE rediteljke Tanje Mandić Rigonat, po pravilu, imaju dug pozorišni život: izbor je najčešće klasika, ali i savremena, društveno angažovana dela sa temama koje otvaraju mnoga pitanja i traže od publike da aktivno učestvuje u promišljanju stvarnosti. I dok na matičnoj sceni, Narodnom pozorištu, gledamo u njenom čitanju neka od najvažnijih ostvarenja Dostojevskog, Čehova, Stridberga, Dušana Kovačevića i Tadeuša Slobođaneka, predstave s potpisom beogradske rediteljke izvode se i u "Buhi", Ateljeu 212, pa i u teatrima širom regiona.

foto M. Labudović

U međuvremenu, u Ustanovi kulture "Parobrod" (26. aprila) prva je Tanjina promocija (inače treće zbirke pesama) "Kaži mi ko sam". Do sada nije javno predstavljala svoje stihove, ipak, sa istom knjigom prošlog meseca imala je prilike da upozna i novosadska čitalačka publika. Ubrzo je očekuje radno leto sa dve nova naslova: u Tivtu će premijerno biti izvedena "Mirandolina", u Budvi "Jelena Anžujska".

- Tema je fantastična. O Jeleni Anžujskoj veoma se malo zna. Nema mnogo pisanih tragova, ali tu su dela i zadužbine. Postoji njeno žitije, znamo da je osnivala ženske škole i seoske devojke učila vezu, plesu, muzici i pismenosti - kaže na početku razgovora za naš list Tanja Mandić Rigonat. - Još se raspravlja o njenom poreklu, ima raznih verzija, a jedno je nesporno: da je kao strankinja došla u Srbiju sa samo četrnaest godina i da se ponašala kao prosvetitelj - neko ko donosi dobru reč i misao. Reč je o novom komadu Jelene Kajgo koja me je pozvala da režiram ovu dramu, u koprodukciji Knjaževsko-srpskog teatra i budvanskog Festivala "Ćirilica". Kragujevačka je podela, s Marijom Bergman u glavnoj ulozi. Od beogradskih glumaca u ansamblu je i Bane Vidaković.

foto promo

o Pre "Jelene Anžujske" premijerno će biti izvedena "Mirandolina", takođe u Crnoj Gori?

- Trenutno više režiram tamo nego ovde. Predstava se radi u produkciji Centra za kulturu Tivat, u mojoj adaptaciji Goldonija i Petera Turinija, austrijskog pisca i scenariste. Biće to dijalog sa oba pisca i, zapravo, nešto treće. Prvo izvođenje je 1. jula. U Beogradu ne radim ništa i ne znam kada ću ponovo biti angažovana na matičnoj sceni, u Narodnom pozorištu. Napisala sam dramatizaciju "Ljubavni život Eme Bovari" i dala je na čitanje. Već nekoliko meseci očekujem odgovor "da" ili "ne"... Veoma bih volela da postavim Flobera u svojoj kući, jer je i ovog puta reč o značajnom delu klasične književnosti.

o S "Našim razredom" na dva međunarodna festivala (u Banjaluci i Vranju) osvojili ste najveća priznanja, predstava vam je donela nagradu "Ljubomir Muci Draškić" za režiju, nedavno je oduševila i šabačku publiku na "Pozorišnom proleću"?

- Izuzetno mi znači snažna veza ove predstave sa publikom, jer je i rađena kao emocionalna partitura koja ima svoju scensku matematiku. Pre svega, cilj mi je da se preko tog doživljaja povežemo kao ljudi koji će misliti o pitanjima koja predstava pokreće u svima od nas. Igrali smo je u Čačku i Smederevu, tek nas očekuju gostovanja. Volela bih da s njom otputujemo u sve glavne gradove bivše Jugoslavije, jer je svuda već postavljen taj sjajni komad i igra se potpuno različito. Na Bitefu je svojevremeno izvedena litvanska predstava i tada mi se tekst duboko upisao u srce i pamćenje, pa je samo "izronio" iz mene kada je počeo rat U Ukrajini i razgradnja postojećeg sveta... U to vreme stalno sam slušala Okudžavinu molitvu, zato se tako i završava moja inscenacija.

foto Narodno pozorište u Beogradu

o Kažete da je u "Naš razred" upisano jedno strašno osećanje sveta?

- Želela sam da baš sa jednom predivnom mladom generacijom, uradim predstavu. Mada sam u većini drugih postavki videla glumce različite dobi, htela sam da sa mladim ljudima - koji su najveći plen za istorijski revizionizam - prođem kroz "azbuku" 20. i početka 21. veka. Zanimalo me da sa njima pričam na temu dobra i zla, kako biti čovek u neljudska vremena, koji su to psihološki, religijski, politički momenti koji kada se spoje, izrode tragediju. I zaista, oni "Naš razred" osećaju kao generacijsku predstavu. Moram da kažem da bi ovu priču nemoguće bilo realizovati da je nisam radila sa ekipom koja je briljantno, iz probe u probu, znala tekst. Ne bismo mogli da postavimo takvu vrstu postupaka, radnje, mizanscena, da nisu tako dobro pripremljeni. Prvih nedelju dana svi su čitali sve likove, znala sam samo za dvoje glumaca koje bi im uloge dala. Kada su prošli kroz sve likove, rekla sam da svako napiše na ceduljici kako sebe vidi, u kojoj ulozi. Gotovo smo se u svemu poklopili.

o Da li bi taj postupak mogao da se primeni i na druge predstave?

- Ne, ovo je nešto posebno. Reč je o kolektivnom telu sa jakim individuama. Takva je vrsta igre. Inače, dok biram podelu, ja "mislim" kroz glumca. Kad se odlučim za komad, već znam ko igra glavnu ulogu. Ovde sam znala s kim želim da radim,ali nisam znala u kojoj konstelaciji: svi su mogli da odigraju sve ove likove, ali svako bi ih odigrao različito. Važno je bilo kako rasporediti te energije jer to je, kažem, jedna partitura.

o U Narodnom pozorištu vaša najstarija predstava su "Zli dusi" (od 2011. godine), potom "Ivanov" koji će krajem ovog meseca obeležiti pedeseto izvođenje?

- Do korone imali smo 45 izvođenja "Ivanova". Imao je odličan ritam igranja na matičnoj sceni, zatim ga je RTS snimio i dok je trajala pandemija nekoliko puta je repriziran, kako na platformama našeg pozorišta, tako i na RTS. Nažalost, prošle i ove godine "Ivanov" je u kući odigran samo - četiri puta.

o Zašto?

- Meni je to repertoarski potpuno neobjašnjivo. Pet igranja u dve sezone. Mislim da "Ivanova" Narodno pozorište treba da čuva, pre svega što je to uspela predstava, a i što je reč o Čehovu kojeg nema mnogo na našim scenama. Iz tog razloga mi je njegovo odsustvo, iz umetničkog ugla, apsolutno nerazumljivo... Imam pet "živih" predstava u matičnom teatru i ne znam koliko će ih preživeti sledeću sezonu - iako su vrhunski klasici i veoma gledane. Nadam se samo da će direktorka Drame biti brižnija prema Čehovu i ovoj predstavi. Moram da kažem i da Narodno ima puno živih naslova, pa kada je reč o Velikoj sceni zaista je teško napraviti repertoar sa deset ili dvanaest termina. Ali, to i jeste umetnost pravljenja repertoara. Mnogo je bolja situacija sa scenom "Raša Plaović", život predstava na maloj sceni mnogo je "pozorišniji". Na "Raši" se igraju "Zli dusi", "Balkanski špijun" i "Naš razred", dok su na Velikoj "Nora" i "Ivanov".

o Pripadate onim rediteljima koji i posle premijere dolaze na izvođenja i vode računa o svojim predstavama?

- Dolazim kad god mogu, imam intenzivan odnos s njima. I meni je zanimljivo da vidim šta sam nekad radila. Ali, mora da prođe neko vreme da bih gledala predstavu, da se potpuno "ohladim" i posmatram je kao da je delo nekog drugog. I dalje osećam uzbuđenje na svakom izvođenju: sedim u garderobi i družim se sa ansamblom ili uđem u kabinu inspicijentkinje i onda odatle gledam. Volim aplauz, uvek po njegovoj "temperaturi" osećam kako publika doživljava neku predstavu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije