OD SIROTINJSKIH CIPELA DO POZORIŠNE KARIJATIDE: Tri decenije os smrti naše velike pozorišne i filmske glumice Rahele ferari (1911 - 1994)

ROĐENA je kao Rozalija Frajnd 1911. u Zemunu, a umrla pre tri decenije, 11. februara, kao veličanstvena, neponovljiva Rahela Ferari. Kako je jednom rekla, za razliku od nekih koleginica koje su znale da će biti glumice, ona je to - oduvek bila. Pretapala se iz lika u lik ne samo na sceni, već silom prilika i u životu. Tako je Rozalija tokom Drugog svetskog rata morala da postala Ruža i Marija, a izabrala da bude Rahela.

foto dokumentacija "Borba"

Rođena je 27. avgusta u Zemunu, u porodici siromašnog jevrejskog krojača. Prve godine života opisala je rečima:

- Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega, izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram - mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu... Mravi su bili moji mali glumci, a ja svemoćni reditelj.

Buduća velika glumica u pozorište je ušla da se, bukvalno, zagreje. Njen brat od tetke Lajoš Lajner, rekviziter novosadskog teatra, uveo ju je u gledalište, ne sluteći da će je ta vatra grejati do kraja života. Počela je da statira u Srpskom narodnom pozorištu 1930. godine (tada se zvalo Pozorište Dunavske banovine) i već naredne sezone postala stalni član. Tih godina ju je u ulozi Klotilde Vimern u Fodorovoj "Maturi" gledao i desetogodišnji Jovan Ćirilov, koji je posle pola veka postao njen upravnik u Jugoslovenskom dramskom. I već na počecima, iz drugog plana, u epizodnim ulogama "karakterno osobenih i ćudljivih žena" dalo se naslutiti u kakvu će glumačku karijatidu izrasti. Pred početak rata otišla je na usavršavanje u Budimpeštu, otvorenih očiju upijajući probe i predstave Nemceti sinhaza, a onda već oformljena stigla 1940. u beogradsko Umetničko pozorište sa suprugom Aleksandrom Stojanovićem. U ulozi Sultane u "Zloj ženi" izašla je na scenu 9. jula iste godine na otvaranju prve letnje pozornice kod Sahat kule na Kalemegdanu.

foto IDMB

U vreme fašističke pošasti prekinula je da igra, prisiljena da bude neko drugi u životu. Nije želela da nosi žutu traku, pa se pod drugim imenima skrivala po okolnim palankama i selima, premeštajući se iz kuće u kuću. U jednu od njih, u kojoj se predstavila kao Vojvođanka Ruža, upala je policijska racija. Dok je još trajalo lupanje na vratima, Rahela je skočila iz kreveta, brzo se obukla i prolazeći pored ogledala shvatila da je u trenutku - osedela. Usledio je filmski obrt, spas u zadnji čas. U kuću je uletela njena drugarica Smilja i povikala: "Ružo, kaži dragička, dobila si telegram iz pozorišta u Pančevu da odmah potpišeš angažman!" Skamenjena glumica shvatila je igru i obratila se gestapovcima: "Častiću vas, doneli ste mi sreću!" I pre nego što su stigli da joj zatraže dokumenta, pobegla je s drugaricom u mrak. Za dlaku je izbegla smrt, čijoj crnoj ruci nisu izmakli svi ostali Frajndovi...

Sve što se posle ove noći događalo, za Rahelu Ferari bilo je u slavu života. Posle izvođenja "Jegora Buličova" u Parizu (u kome je maestralno odigrala Aksinju) i frenetičnih aplauza, otišla je u veliku modnu kuću "Lafajet" i iz nje izašla sa raskošnim šeširom na glavi. I mada je na nogama još nosila okupacijske espadrile, "poslednji sirotinjski franak od dnevnica dala je za šešir koji najzad znači njen trijumf nad mračnim godinama fašističke okupacije i četvorogodišnjeg skrivanja".

Od osnivanja JDP 1947. bila je prvakinja pozorišta na Cvetnom trgu.

- Ta neponovljiva žena, temperamentna i originalna, istovremeno mudra i zaumna, bila je lepa i zavodljiva kada je to uloga zahtevala, kao Nina Smeljska u "Talentima i obožavaocima", Vasilisa u "Na dnu" ili Nušićeva Sarka. Uspela je za Jegora Milivoja Živanovića da bude njegova Ksenija "dosadna kao nameštaj". Agresivna kao mis Gilkrist u "Taocu", autoritarna gđa Ortanz u "Ženskom orkestru" ili Madam Parnel u "Tartifu". Čak je uspela da bude i ono što jeste: mudra kao vekovi u njenim poslednjim ulogama, Kari u "Per Gintu" ili starica Frade u "Dibuku" - napisao je o njoj Jovan Ćirilov, opčinjen njenim glumačkim kreacijama kao u vreme "Mature".

Žena za koju je Gojko Šantić u knjizi "Apostoli glume" napisao da "maestralno miri i spaja realizam sa svojim bizarnim, grotesknim simbolizmom" van svetlosti pozornice postajala je obična žena koja u Grockoj svojim rukama gradi kuću, kosi travu, pa čak gaji i 500 pilića.

Na velikom platnu ovekovečena je u "Skupljačima perja", ali je omiljena filmska glumica postala tek u odmaklom dobu, ulogama britkih, snalažljivih, ponekad senilnih bakica u filmovima "Grlom u jagode", "Nacionalna klasa", "Davitelj protiv davitelja", "Tesna koža" i, naravno, u poslednjoj - "Tango argentino". Da je njena slava prelazila granice i zemlje i pozorišne scene, potvrđuje kompliment upućen glumici Čes Lampreav (u Almodovarovom filmu "Vrati se") koju su kritičari nazvali "španska Rahela Ferari", kao i to da su banjalučki pankeri svom bendu dali njeno ime.

Voleli su je svi, i publika i kritika, reditelji i glumci svih generacija. Možda njenu harizmu, još izraženiju sa godinama, najbolje oslikavaju, ponovo, reči Jovana Ćirilova:

- Kada bi ušla u pozorište, sa svojim štapom i nekoliko nanosa odeće na njoj, sa naočarima ogromne dioptrije koje su uvećavale njene "opasne" oči, bilo je jasno da među nas ulazi Ličnost...

Umrla je u Beogradu 12. februara 1994. i sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije