NOVE GENERACIJE SU SPREMNE DA ČINE ISTE GREŠKE: Pisac Vladan Matijević o romanu "Pakrac"

Marina Mirković

25. 01. 2024. u 19:01

ROMAN "Pakrac" ("Laguna") plodnog, nagrađivanog pisca Vladana Matijevića, opisujući i razlažući tkanje naše svakodnevice, vraća se - već naslovom, na ratište i područje odakle je počelo ako ne sve, onda svakako mnogo toga što za rezultat ima takvu svakodnevicu. Takav život i takve junake.

НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СУ СПРЕМНЕ ДА ЧИНЕ ИСТЕ ГРЕШКЕ: Писац Владан Матијевић о роману Пакрац

Vladimir Simić

Matijević nam je u romanu koji je upravo ovenčan i priznanjem "Beogradski pobednik", pokazao kakvog (anti?)junaka stvara ratna prošlost, a na pitanje na šta se, posle svega, svodi svaki rat, odvraća:

- Rat se na kraju svede na mog junaka koji stoji na hoklici ispred pijace Đeram i uzvikuje parole, gde ga najčešće niko ne dira jer misle da je lud. Ili na junaka iz pripovetke "Sve će to narod pozlatiti". Ali, s druge strane, čovek je primoran da od rođenja do smrti vodi mnoge ratove.

Zašto (baš) Pakrac? Da li je pakračko ratište u jednakoj meri efikasno ogledalo za vašeg junaka kao što bi bilo ma koje drugo?

- U svim svojim knjigama bavio sam se današnjim čovekom i problemima sa kojima se on suočeva. Ratištem se do sada nisam bavio i ono se nametnulo, prvenstveno da bih objasnio postupke glavnog junaka. Ličnog razloga za to nemam. Tema ovog romana je sveprisutno nasilje, a kako smatram da su jedan od uzroka za njega ratovi koje smo preživeli, uhvatio sam se ukoštac sa tom temom. Svakako da ratovi nisu jedini uzrok, ni u mom romanu ni u društvu, ali bitan jesu. Ne znam ko se od srpskih pisaca do sada bavio ratištem, ako se izuzme nekoliko knjiga koje su nastale u vreme dok se taj sukob odvijao. Od jugoslovenskih ratnih sukoba je prošlo više od tri decenije i bilo bi normalno da se na njih obrati pažnja. Znam za jedan relevantan roman koji se bavio sukobom na Kosovu, i to je sve. Mada, i u njemu se govori o sudbini pojedinca gurnutog u rat, ne o sveopštem stradanju. Ne znam zašto je to tako, godišnje se u Srbiji samo romana objavi preko dvesta. Možda bi trebalo barem u književnosti obratiti veću pažnju na posledice koje ratovi ostavljaju na ljudima. Psiholozi kažu da su ljudi posle rata suočeni sa različitim traumama i poremećajima u ponašanju. Eto, zato Pakrac. Naravno, ista je stvar i sa svakim drugim ratištem.

Vaš junak nosi hamletovsku dilemu, (u)biti ili ne (u)biti - i odlučuje se za činjenje, ubistvo. Šta on želi da oseti?

- Želi da oseti nešto što nije strah, to je osnovni razlog. Drugi je da se uklopi u svet, da bude prihvaćen, da bude kao drugi. A drugi ubijaju. On neprekidno sluša vesti iz crne hronike i one mu to potvrđuju. Sećanja na događaje sa ratišta su dodatna potvrda da je poželjno ubiti. Tu je i želja da sebi pokaže da je stekao slobodu odlučivanja, to su mu uskraćivali roditelji. I tako se opet vraćamo na njegovo detinjstvo, odrastanje i odnos roditelja prema njemu. I na komplikovano pitanje slobode. Komplikovano, bez obzira na to da li je imamo ili nemamo, da li smo njome zadovoljni ili bismo radije izbegli odgovornost koju ona nosi.

Pošao je da ubija "Kroate", na ratište, bez mržnje, a iz nejasnih razloga. Da li je mržnja preduslov za ratovanje?

- Nije moj junak, barem svesno, pošao na ratište ikog da ubija, a zašto se stvarno prijavio u dobrovoljce, on se pita od početka do kraja romana. Tu su kao razlog roditelji, devojka Žana, Oliver Stoun i film "Vod", želja da bude prihvaćen od društva, regrutaciona komisija koja ga je odbila za služenje vojnog roka u JNA, bolest... Ima dosta mogućih razloga, na kraju romana on smatra da je našao pravi razlog.

Raspad Jugoslavije analizirali ste u nekoliko rečenica, gotovo aforizama. Da li je moguće da su generacije ginule zarad nečeg što se svelo na karikaturu?

- Videli smo da je moguće, da je poželjno i da se to teško može izbeći, i iz toga nismo izvukli nikakvu pouku. Nove generacije su nažalost spremne da čine iste greške.

"Inteligencija nije imala sertifikat da je poštena", kažete u opisu devedesetih. Kakva je danas? Ima li je?

- Za sada inteligencije ima, ali sve se radi da nestane. Većina ljudi misli da će mu bez intelektualne elite biti bolje. Mislim da je kob ovog naroda u tome što se oduvek trudi da intelektualca satre ili barem ponizi. Smatram da je uloga intelektualaca održavanje stanja stalne budnosti kako se ne bi dopustilo lažima i nazadnim idejama da kruže i uništavaju budućnost društva. Tačno je da intelektualaca ima nepoštenih i korumpiranih, ali zar nema i radnika i estradnih umetnika i političara? A samo su se intelektualci ovde delili na poštene i nepoštene, s tim što se podrazumevalo da je većina njih nepoštena.

Opisujete, na mnogo stranica, Beograd u kome caruje kriminal. Šta je to toliko privlačno u crnoj hronici?

- Meni ništa, ali postoje mnogi kojima jeste. Vesti iz crne hronike se nalaze u novinskim rubrikama, na portalima, u TV emisijama, ljudi ih čitaju i slušaju bez čuđenja, bez zgražavanja, bez empatije prema žrtvama, toliko su na njih naviknuti. Svaka vrsta nasilja postala je deo svakodnevice. Smatram da bismo svi morali što pre da se upitamo da li je svet u kome dominira nasilje, kriminal i brutalnost onaj u kome želimo da živimo.

Vašem glavnom junaku doktor kaže da ne razume kako stvari funkcionišu. Da li iko od nas to razume i da li se išta pitamo?

- Život je kratak, bojim se da slabo ko od nas stigne to da otkrije. A potraga za smislom života i istinom o vlastitoj egzistenciji, počinje iz straha od smrti. Parafraziram velikog filozofa, što je u vezi i sa knjigom o kojoj smo razgovarali.

Usamljen i bez cilja

VAŠ junak glasno krivi mrtve roditelje za sve, pa i za odlazak na ratište. Psihoterapeuti kažu da najveće oslobađanje dolazi kada pacijentu "dozvole" da - ne voli svoje roditelje. Slažete li se sa tim?

- Smatram da se u detinjstvu mogu kriti razlozi za razne čovekove postupke kasnije, pa i one najmračnije. Zato mi je jedno od mogućih objašnjenja zašto moj junak čini prestupe, pored bolesti i učešća u ratu, i nesrećno detinjstvo i nesrećna mladost. On se vratio iz rata usamljen i bez cilja, a nije mnogo drugačiji bio ni dok je bio sa roditeljima, u školi i na fakultetu. Tražeći uzroke i genezu njegovog pada, opisao sam i to nesrećno detinjstvo sa prestrogim roditeljima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

KOLIKO TROFEJA! PA, JA NEMAM TOLIKO GODINA! Kilijan Mbape ostao u neverici kada je ovo saznao o saigraču (VIDEO)