VOLEO SVE ŠTO JE LEPO U POZORIŠTU: Na vest o smrti Jurija Solomina, velikog glumca i ruskog "oskarovca"

U KLASICI je sve savremeno. I misli i reči. U delima Ostrovskog, Puškina, Tolstoja, Gogolja, Dostojevskog... svaka reč je savremena. Iz godine u godinu, sve više volim ruski jezik - ovako nam je "u pero" govorio veliki glumac, reditelj i umetnički direktor Malog teatra u Moskvi, najstarijeg pozorišta u zemlji, Jurij Solomin.

foto Shutterstock

Bilo je to, sad već davne 2002. godine, kada je naše Narodno pozorište gostovalo sa "Galebom" (u režiji Steve Žigona) u glavnom gradu Rusije, da bi godinu dana kasnije domaćini uzvratili posetu, dolazeći na beogradsku scenu sa istim Čehovljevim delom. Ovih dana u Moskvi je preminuo Jurij Solomin (89), zaslužni umetnik SSSR, ministar kulture u vreme Jeljcina i jedini ruski "oskarovac" - tiho, u snu, dva meseca posle moždanog udara.

Jurij Mefodijevič Solomin rođen je 18. juna 1935. godine u Čiti, u porodici profesionalnih muzičara. Sibirac iz Zabajkala učio je glumu u Višoj pozorišnoj školi "Ščepkin" pri Državnom akademskom malom pozorištu. Diplomirao je 1957. i primljen u ansambl, a i njegov brat Vitalij bio je, takođe, istaknuti glumac.

foto Profimedija

Pozorišnu slavu stekao je 1966. igrajući Hlestakova u predstavi "Generalni inspektor" po Gogoljevim motivima. Na sceni Malog teatra ostvario je više od pedeset rola, dok je za ulogu Famusova u predstavi "Teško od pameti" dobio i Državnu nagradu Rusije. Ostale su zapamćene njegove glumačke kreacije u predstavama "Poniženi i uvređeni", "Dubina", "Sirano de Beržerak", "Živi leš", "Molijer"... Od 1980. počeo je da se angažuje i kao pozorišni reditelj. U Bugarskoj je debitovao sa komadom Ostrovskog "Šuma", a njegov potpis nose predstave u Malom teatru, između ostalih, "Galeb", "Tri sestre", "Moć tame", "Lukavost i ljubav".

Na filmu se prvi put pojavio 1960. igrajući inženjera Pavela Kaurova u "Besanoj noći". Neka od najpoznatijih ostvarenja na filmskom platnu su u TV filmu "Ađutant Njegove Ekselencije" (1999. objavio je i knjigu "Od ađutanta do njegove ekselencije"), "Inspektor krivične istrage" i, naravno, uloga Arsenjeva u filmu Akira Kurosave.

Japanski reditelj govorio je za Solomina da je "umetnik koji može da odigra sve", što je i pokazao u gotovo šezdeset filmova i TV serija. Nagrada Oskar stigla je upravo za Kurosavin film "Dersu Uzala" 1976. godine, u konkurenciji najboljih stranih ostvarenja. Sa istim naslovom gostovao je i na Festu 1977, a veliki ruski umetnik dobitnik je i Plakete jugoslovenske kinoteke za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Zanimljivo je da je tokom nekoliko nastupa Malog teatra u Japanu, Solomin uporno ubeđivao Kurosavu da u Malom teatru režira neku predstavu. Iako nikada nije radio u pozorištu, pa i pored činjenice da je već uveliko bio bolestan, Kurosava je poželeo da postavi "Idiota" Dostojevskog, pošto je (1951) snimio istoimeni film. Nažalost, smrt ga je u tome sprečila.

foto Profimedija

Jurij Solomin je je do poslednjeg dana imao neprikosnoveni ugled u otadžbini, a kao upravnik (od 1988. godine do naših dana) bio je izričitog stava da umetnički sadržaji najstarije pozorišne kuće podrazumevaju sasvim jasnu estetiku:

- Kada modernizujemo klasiku ne možemo da je obučemo u svašta. Video sam jedan Čehovljev komad, čini mi se da je bio "Višnjik", gde se radnja dešava u blizini toaleta, na ulici pored puta, a glumci su obučeni u prnje. Imao sam utisak da se i smrad širi sa scene. Protiv toga sam da reditelj "ispravlja" jednog Čehova! Da sam vlast, diskvalifikovao bih ga kao u sportu. To je gnusno. Dovoljno je nesreće i bola u svakodnevnom životu, ne treba ga tražiti na sceni i to tamo gde mu nije mesto - pričao je u razgovoru, za "Novosti", slavni umetnik.

Na pitanje kakve kvalitete treba da ima pisac da bi za života postao klasik (kao što je bio slučaj sa Ostrovskim, na primer), Solomin je odgovorio:

- Treba, pre svega, da ima poštenje i talenat. Dramski pisac Viktor Rozov postao je klasik još za života. Apsolutan klasik je i Solženjicin. Izveli smo 1989. njegov komad o ubistvu cara Nikolaja Romanova, a sada razmišljam da ga vratimo na repertoar. U to vreme bilo je i straha zbog izvođenja, ali sa puno ponosa mogu da kažem da smo ga igrali šest sezona pred punom salom! Kako su se saznavali novi detalji o ubistvu, tako smo ih ubacivali u predstavu. Ne pamtim takvu tišinu u publici, ponekad smo se čak pitali ima li ikog u sali...

Pozorišni bard otkrio nam je i da ne voli savremene komade sa dva-tri čoveka na pozornici, nazivajući ih međuscenama koje su pogodne da se zarade pare, ali da u Malom teatru to ne mogu sebi da dozvole. Uz komplimente predstavi Steve Žigona, veliki Jurij Solomin naglasio je i ovo:

- Ne moram reći da ima mnogo stvari koje nas spajaju. Između ostalog, slovenstvo i dramaturgija. Znam da se u Jugoslaviji puno gledala ruska klasika. Naša veza je pozorišni jezik. Radujem se vašoj jedinstvenoj školi i imam veliko poštovanje prema vašim autorima - istakao je Solomin i dodao uz osmeh: - Uverio sam se da su glumci dobri, a glumice i lepe. Volim sve što je lepo u pozorištu...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije