ŽIVOT PROĐE, A NESREĆA NIKADA: Odlazak jednog od najvoljenijih glumaca - Lauševićevu karijeru obeležile vrhunske uloge i velika tragedija

SVIJET mi se u ad pretvorio - možda bi baš ova Njegoševa misao mogla opisati život Žarka Lauševića, posle tragične noći između 30. i 31. jula 1993. godine. Pucanj u dvojicu mladića bio je metak i u njegovo srce, koje nije izdržalo: juče je preminuo u Beogradu, prerano, u 64. godini života, nakon teške bolesti i pod bremenom sopstvene sudbine i prošlosti.

foto V. Danilov

Rođen je 19. januara 1960. godine na Cetinju. Posle školovanja u Podgorici, upisao je FDU u Beogradu. Ali, glumački porivi pojavili su se još u ranoj mladosti:

- Sećam se samo časa književnosti 1976. godine, kada sam prvi put poželeo da se bavim tim zanatom. Imao sam šesnaest godina. To je zapravo bila želja da budem neko drugi... - rekao je nekom prilikom ovaj lepi, beskrajno daroviti glumac.

Čovek kome je film bio brži od života, nekim čudnim usudom, predvideo je sve tragične događaje koji su usledili. U zatvoru se, pre onog stvarnog, našao tri puta: snimajući "Bolje od bekstva", "Braća po materi" i "Sivi dom". Život ga je smestio čak i u istu "scenografiju" - Centralni zatvor, gde je snimao neke od najtežih scena. U jednoj od svojih ispovesti, otkrio je kako ga je sudbina vratila na mesto filmskog zločina:

- Scenu mog plakanja ponavljamo nebrojeno puta. Ne pitam za razlog. Sedim sam na podu u uglu, čekam da me pozovu ponovo u kadar i plačem, satima. Moja filmska žena Stamena ("Bolje od bekstva"), dolazi u zatvor da me obavesti da me napušta i da našeg sina vodi u Ameriku. Snimam kadar, odlazim u svoj ugao, a suze ne prestaju. Ne znam šta se dešava sa mnom. Da li sam samo koncentrisan na scenu ili tečem suze za neko drugo vreme.

Ipak, život nije sasvim ličio na ovaj film. U njemu ga žena napušta, a u zbilji njegova prva supruga Maja rekla je "čekaću te"...

A ništa nije slutilo da će zvezda klase profesora Minje Dedića (1979) imati ovako tragičan put. Posle tri fakultetske godine debitovao je u filmu "Progon", ali se etablirao kao jedinstvena glumačka pojava u svoja naredna dva ostvarenja: seriji "Sivi dom" 1986. i ulozi Šilje, a potom i u filmu "Šmeker". Ipak, bez obzira na svoju otmenu pojavu i nespornu fizičku lepotu, najveći deo njegove blistave karijere pratili su uglavnom tragični likovi. Istina, retko su bili "totalni" negativci jer su uvek u sebi nosili neku dozu ljudskosti. Da je po uzoru na Stanislavskog, uvek mogao da nađe "belo u crnom" i "crno u belom" pokazao je i u pozorištu tokom studija: uloga Tibalda u "Romeu i Juliji" Steve Žigona, otvorila mu je širom vrata Jugoslovenskog dramskog, koje ga je stipendiralo od treće godine i odmah po završetku FDU primilo u angažman. Uz film i televiziju, Laušević nikada nije zapostavljao ni teatar, govoreći da je on za glumca "ogroman akumulator i poslednja oaza u kojoj još može da uči, da se bavi sobom i glumom".

Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta bio je od 1982. do 1994. godine. Prvu ulogu u ovoj kući dobio je 1981. godine u predstavi "Raskršće". Na matičnoj sceni igrao je i u ostvarenjima "Hrvatski Faust", "Muke po Živojinu", "Kolubarska bitka", "Baal", "Valjevska bolnica", "Pozorišne iluzije"...

foto Arhiva "Novosti"

Nastupao je i na drugim beogradskim i jugoslovenskim scenama u predstavama "Gorski vijenac", "Romeo i Julija", "Mala", "Čaruga", "Mačka na usijanom limenom krovu", "Staklena menažerija". Blistao je u svim pozorišnim ulogama, između ostalih, u predstavama "Kanjoš Macedonović", "Čekajući Godoa", "Lažni car Šćepan Mali":

- Igrao je kneza Dolgorukova. Kada se pojavio na kamenim vratima Citadele, odjednom je cela scena dobila drugo značenje, drugi ton. Laušević je ispunio čitav prostor kao nekom čarolijom, prosto se dogodilo ono što je nedostajalo toj izvrsnoj podeli i boji. Nije progovorio nijednu reč, ali oko njegove glave bila je aura: kao neki oreol, nešto što je zaista bilo vidljivo i što mi, koji smo bili na predstavi, nismo uobrazili da smo videli - sećala se nekadašnja direktorka budvanskog Grad teatra Branislava Liješević predstave "Lažni car Šćepan Mali", kao i njegove lucidnosti i šarma kada je princ Nikola Petrović došao na festival 1991. godine i predstavu "Čekajući Godoa".

Princ Nikola nije mogao dobro da prati predstavu jer nije poznavao srpski jezik i u jednom momentu mu je glava klonula tokom izvođenja:

- Žarko je vrlo simpatično i spontano prekinuo svoju repliku i rekao gledajući u njega: "A gospodar spava!" Odmah je nastavio svoj tekst kao da se ništa nije dogodilo, ali je dobio aplauz za ovaj gest.

Zapamtila je Brana Liješević i kako je igrao "Kanjoša Macedonovića" 1989. na zidinama Starog grada i kako zamalo nije prekinut treći čin zbog dobacivanja uličnih mangupa:

- Ostao je profesionalac do kraja, ničim nije pokazao, nikakvom mimikom, treptajem, da bilo šta čuje, ili da ga bilo šta uznemirava - svedočila je nekadašnja direktorka, ističući da je Žarko bio najveći gospodin među glumcima, "iskreno skroman čovek, na onaj diskretan način na koji su skromni samo najveći umetnici".

Nažalost, preloman trenutak za njegov život i karijeru desio se sa ulogom Rastka Nemanjića u predstavi "Sveti Sava" zeničkog pozorišta, čije je izvođenje naglo prekinuto na sceni JDP uz povike protesta. Tada su prvi put Žarku upućene pretnje smrću i od tada je počeo da nosi pištolj sa sobom. I opet preplitanje stvarnosti sa umetnošću: kao kod Čehova, puška koja se pojavi u prvom činu mora da opali u poslednjem. Taj poslednji čin desio se u podgoričkom kafiću "Epl"...

Prvi put posle tragičnih događaja pojavio se u Njujorku sa predstavom Slavimira Mrožeka "Emigranti" pred prepunom salom, u priči o Srbima kojima je Njujork postao "druga kuća". Nakon toga više nije igrao u SAD - posvetio se slikanju portreta i ikona.

O njegovim pozorišnim dostignućima svedoče i učešća na našem najstarijem festivalu, Sterijinom pozorju. Premijerno još 1982.sa predstavom "Raskršća" JDP, kao još mlad i nedovoljno poznat glumac. Već naredne u Novom Sadu opet je zaigrao na Pozorju, u "Hrvatskom Faustu". Trebalo je da prođe još šest godina da ga festivalska publika vidi sa ansamblom Zvezdara teatra, u predstavi "Original falsifikata". A onda i velika, Sterijina nagrada - 1990. za ulogu Rastka Nemanjića u "Svetom Savi". Te iste godine na Pozorju osvojio je i priznanje "Novosti" za glumačku bravuru u predstavi "Kanjoš Macedonović" Grad teatra.

foto Promo

O poslednjim danima velikog glumca, za "Novosti", svedoči reditelj Milan Karadžić:

- Bilo je gotovo neverovatno da će skupiti snage i ustati iz bolnice, sa svih terapija i doći na premijeru svog filma "Heroji Halijarda". To je bio njegov poslednji poklon publici i pojavljivanje u javnosti. Dva dana posle toga, dogovorili smo se da dođe u studio i snimimo ono što nam je preostalo za "Kalkanske krugove" - kaže Karadžić. - Snimali smo, ceo dan je bio dobro, čak mu je bilo žao što se sve završilo i pitao je da li ima još nešto... Bilo je dirljivo. On raspoložen, kao da mu se malo povratilo i raspoloženje i snaga. Ali dva dana kasnije, opet je pao u krevet, otišao u bolnicu i odatle se nije ni vraćao. Nismo se više ni videli, bio sam sa njegovom Anitom na vezi... Eto, samo mi je drago da smo na naš, radni način proveli neke poslednje trenutke na snimanju "Kalkanskih krugova". Uradili smo svaki detalj iz serije, sve što je falilo. Toliko mu je bilo stalo da sve završi, da ne ostane ništa što nije uradio do kraja...

Žarko je imao dve supruge, Maju i Anitu, i troje dece - Dušana, Asju i Janu.

Vreme i mesto sahrane biće naknadno saopšteni.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije