HUMOR NAS BRANI OD STVARNOSTI: Vajar i profesor Slavoljub Caja Radojčić o monografiji i izložbi u Muzeju "Cepter" (FOTO)

UMETNICI su robovi svoje umetnosti, tu nema slobode. Najmanje slobodan od svih bio je Mikelanđelo, koji je vajao i danju i noću.

Foto Z.Jovanović

Za njega je skulptura bila gotova, samo kada on to kaže. Rob je bio i Konstantin Brankuzi, čija izložba je trenutno otvorena u Rumuniji, odakle je krenuo pešice za Francusku, preko Srbije... I za njega nije postojalo ništa drugo, osim skulpture.

Ovo u razgovoru, za "Novosti", priča Slavoljub Caja Radojčić, vajar i nekadašnji, omiljeni profesor na Fakultetu likovnih umetnosti. Njegov složen i raznovrsan opus - skulptorski, crtački, grafički i slikarski, sabran je u nedavno objavljenu, obimnu i bogato dokumentovanu monografiju, čiji su autori Ivana Simeonović Ćelić (1947-2023) i Savo Popović.

- Ukoliko ste posvećenik, umetnički rad je dugačak, težak, mukotrpan. Ako želite da radite savremeno, a ne da se bavite lažnom modernošću, morate prethodno da poznajete materiju. To je kompleksan posao... - nastavlja autor kome su, ovo luksuzno izdanje i izložba koja je u toku u Muzeju "Cepter", "sledovali" kao laureatu nagrade "Stojan Ćelić - umetnik, teoretičar, kritičar, akademik". - Kada sam došao na prvu godinu studija, Ćelić je bio docent. Ogroman, lep. Imao je svoj stil nastave, širinu drugačiju od ostalih profesora. Sve je veselo doživljavao. Šalio se. Kada bi došao do mene, stavio bi svoj veliki kažiprst na crtež, i rekao: "Gospodin nos". Ništa više. A gospodina nosa, model koga smo crtali, bilo je užasno teško uraditi iz anfasa. I taj ugalj u kome smo radili je težak, ali sjajan materijal.

Sagovornik posebno ističe značaj znanja koje se stiče na beogradskom Fakultetu likovne umetnosti:

Foto Z.Jovanović

- Na izložbi pet evropskih akademija u Hagu, od sedam nagrada, svojevremeno smo dobili tri: ja, pokojni Kolja Milunović i Milija Glišić. To je bio pokazatelj koliko smo bili ozbiljni u tom međunarodnom kontekstu.

Vajar koji je i danas, kako to ističe jedan od autora monografije, Savo Popović, prepoznatljiviji u inostranstvu, nego kod nas, pripada generaciji koja je bez kompleksa izlazila u svet. Tako je izlažući u Londonu, na postavci jugoslovenske skulpture u Velikoj Britaniji, zajedno sa Olgom Jevrić i Otom Logom, posetio Henrija Mura, u njegovom ateljeu nadomak Londona.

- Pričao nam je o izložbi u Beogradu, i kako mu je pomogla da postane poznat u Evropi - priseća se Radojčić. - Beograd je pominjao kao Evropu, što mi često zaboravljamo. Vrlo je lepo govorio o tome kako je ovde prihvaćen. Ostali smo kod njega dva- tri sata, obilazili taj ogroman prostor u kome je radio. Bila je to kao mala fabrika.

Jednom drugom prilikom, dok je bio u Nemačkoj, kao stipendista, upoznao je i Jozefa Bojsa, na "Dokumentima" u Kaselu:

- Bio je veoma pametan čovek, odlično je poznavao umetnost i umeo da objasni svoju zamisao. Razgovarali smo u jednom malom restoranu i dao mi je telefon da ga pozovem, i mnogo mi je žao što to nisam uradio.

U Radojčićevom životu skulpture su sveprisutne, ima ih u kući, garaži, na tavanu, u ateljeu.

- Gledam da to svedem - priznaje umetnik. - Ne radim nove stvari, ne počinjem ništa... Sada imam vremena da, one koje su započete, na miru završim. Skulptura je bolja, što na njoj više radite, zatežete formu. Kada nešto, recimo, radite u bronzi, čije je livenje jako skupo, taj rad mora to i da zasluži.

Na pitanje da li tom studioznom vajarskom radu, prethode i studije u crtežu, umetnik odgovara:

- Ne. Čak nekada idem obrnuto, napravim skulpturu, pa je ubacim u crtež. Crtež je vrlo važan. On je osnova svega. Ja crtam ne znajući da će to posle biti skulptura. Na crtežima je često ono što tih dana razmišljam. Jer, crtež je najkraći put do postavke ideje. Volim da ih radim u boji. Nekada sam na njima imao više beležaka. Reč koju bih zapisao davala bi mi vizuelnu asocijaciju. Često te reči i rečenice ostaju na crtežima. Ali, kada radim spomenik, onda prvo moram da crtam.

Radojčić ističe da voli da radi jednostavno, da sa malo reči, odnosno izražajnih sredstava dosta kaže:

- To vas tera da budete jasni. Ako, recimo, na anfasu skulpture postoji deset podataka, deset formi, to je mnogo. Ako ih je pet, to je već bolje, pod uslovom da su zanatski i umetnički dobro i do kraja izvedene. E, to je umetnička dorađenost.

Ovaj autor smatra da su slikarima svojstvenije da komentarišu stvarnost, nego vajarima, i kao primer toga navodi Miću Popovića (uz napomenu da su njemu lično draži portreti ovog stvaraoca). A na pitanje ima li uspešne političke umetnosti, odgovara:

- Ima. Domije. On je advokate uništavao. To mi je bila omiljena literatura za gledanje. Nemci, takođe imaju kritički odnos prema stvarnosti. A kod nas je malo teža situacija. Ako biste ismevali Tita, u vreme komunista, išli biste u zatvor.

Foto Z.Jovanović

Foto Z.Jovanovć

O nekim vremenu mnogo govore i spomenici koji se podižu, ističe Radojčić:

- Oni su javna stvar i trebali bi da tu ostanu godinama. Ne mogu da ih rade oni koji to ne znaju, recimo livci, a ne vajari... Nekada za njih čak nema konkursa, nego ih biraju predsednici opština. Ne može tako. Gledao sam kako je Koka Janković svojevremeno radio Borisa Kidriča. Sve je pozivao da mu daju sugestije, pa čak i nas studente. Za tu izuzetnu skulpturu ideologija je nevažna. Koka je poštovao formu, tradiciju u skulpturi. Negovao je jedan pozitivan konzervatizam. Sve je to ugradio taj spomenik.

Institucija konkursa je zato, ističe, važna, ali se vrlo često zloupotrebljava. Radojčić podseća i kako se svojevremeno na konkurs za spomenik žrtvama NATO agresije prijavilo 56 vajara, a da je šest njihovih kolega iz žirija, donelo odluku da ništa od toga nije dobro.

Foto Z.Jovanović

- Na osnovu te njihove odluke grad Beograd, u kome je tada vlast držala Demokratska stranka, nije imao obavezu da umetnicima isplati pet obeštećenja, prvu, drugu i treću nagradu. Ti umetnici su radili i po nekoliko meseci da bi se prijavili na konkurs. Vajari iz komisije poneli su se nemoralno prema sopstvenoj profesiji. Ne možeš da tvrdiš da nijedan od tih 56 radova nije bio dobar. Svi ti članovi komisije su posle bili nagrađeni što su minirali konkurs iz političkih razloga. Što su poslušali. E, ja ne bih poslušao... Nema sile koja bi me naterala da kažem da to što su moje kolege radile ne valja ništa.

Foto Z.Jovanović

Generacija kojoj pripada Radojčić, a u kojoj su, između ostalih, bili i skulptor Milija Nešić i pesnik Brana Petrović, unela je vedrinu i duh na našu umetničku scenu, i kako sagovornik tvrdi, od stvarnosti se branila - humorom:

- Bilo je to teško vreme nestašice, oskudice, pa nam je smeh bio neophodan. Jednom se Brana posvađao sa Jakovom Grobarevim, i Jaša mu kaže: "Izađi napolje da te bijem". I Brana zauzme gard, a Grobarov ga iskusno udari glavom. Brana padne ko sveća, i kad su ga polili vodom, probudi se i kaže: "Ništa me nikad tako tvrdo nije udarilo po glavi". Volim humor. I Rusi, koji su ozbiljan i zreo narod, imaju strahovit smisao za šalu. Kod Čehova taj humor je suptilan... I mi imamo dobar humor. Uz njega lakše gledate na život i stvari.

A možemo li i sada da se branimo humorom?

- On je svuda oko nas, pitanje je samo hoćemo li da ga vidimo. Na pijaci sam, recimo, upoznao sjajne duhovite ljude, Leskovčane, Piroćance... Jedan, sa kojim volim da se cenkam, kaže mi: "I pred konja, i po konja, peške si odiš". Što mu znači - nisi u sedlu. Poklonio mi je pravi biser.

Preporučujemo

Kultura

0 4

IZVOR HUMORA UGRAĐEN U DELO: Istoričar umetnosti Savo Popović povodom monografije o Caji Radojčiću

05. 10. 2023. u 17:17

Kultura

0 0

IZLOŽBA I PREDSTAVLjANjE MONOGRAFIJE SLAVOLjUBA CAJE RADOJČIĆA: Počast vajaru i profesoru

03. 10. 2023. u 20:09

Dodatak Kultura

0 0

POGLED ISKOSA - Sećanje na vajara

29. 08. 2023. u 13:13

Crna Gora

0 0

ZAHVALjUJUĆI NjEMU BEOGRAD JE DOBIO "STOUNHENDž": U rodnom selu kod Nikšića sahranjen umetnik Ratko Vulanović (FOTO)

25. 03. 2023. u 19:52

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije