O ČOVEKU I NJEGOVOJ SENCI: Retrospektiva Daniele Fulgosi u Grafičkom kolektivu

PREMA mišljenju naše ugledne vizuelne umetnice i redovne profesorke beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti, Daniele Fulgosi, retrospektivne izložbe ne treba raditi samo kada je nečiji opus zaokružen, već više puta u karijeri, kako bi se stekao uvid u stvaralaštvo autora u određenom periodu.

Foto privatna arhiva

Tako je, u ponedeljak u Grafičkom kolektivu, na oba nivoa, otvorena njena retrospektiva i to radova u mediju za koji je specijalizovana ova galerija.

- Ne radim grafike, pogotovo one većeg formata, gotovo 15 godina, tako da su na retrospektivi predstavljena dela nastajala od 1996. do 2008. - objašnjava, u razgovoru za "Večernje novosti", Daniela Fulgosi.

Za najstarije radove, iz njenog prvog ciklusa grafika, karakteristična je figuracija. Na njima su fragmenti tela, ali i portreti.

- To, međutim, nisu potreti neke određene osobe, već su metafore, izrazi, ilustracije nekih egzistencijalnih stanja - objašnjava umetnica. - Oni predstavljaju nepostojanje, opsenu, uspomene... U njima sam se bavila nekim unutrašnjim, introvertnim stvarima.

Foto privatna arhiva

Drugu grupu radova čine diptisi, među kojima je i grafika velikih dimenzija "Razgovor" (nagrađena "Velikim pečatom"), na kojoj je predstavljen jedan međuljudski odnos, dok se ostali bave stanjima čoveka u različitim situacijama. Jedan od radova se, recimo, zove "Kagemuša", prema istoimenom filmu Akira Kurosave, čija je tema odnos političke moći i identiteta, a glavni junak uspeva da izbegne bojište, zahvaljujući svom dvojniku.

- To su radovi koji se bave odnosom čoveka i njegove senke, dela ličnosti koji svi imamo, i nosimo kroz život - dodaje autorka koja je izložene grafike radila u tehnikama linoreza i linogravure.

Reč je o kompozicijama velikih dimenzija, u čijem središtu je ljudsko lice, kako se ističe u najavi postavke - "koje svojim intenzitetom poput jakog magnetnog polja čini realne dimezije ovih radova još većim, a utisku monumentalnosti svakako doprinose optička vizura kompozicije i njen crtački i koloristički dinamizam". Kada su se sada ta njena dela iz devedesetih našla na postavci u Grafičkom kolektivu, umetnica je, kaže, dobila priliku da ih sagleda sa veće vremenske distance, i dodaje:

- Iako sam tada još tražila sopstveni umetnički jezik i izraz, mogu da kažem da sam na njih prilično ponosna. To su grafike nastale gotovo doslovno ni iz čega. Moja generacija je rasla u jednom pitomijem vemenu i odjednom se našla suočena sa raspadom zemlje, ratovima, nemaštinom... Devedesetih je vladala velika oskudica i jedino je naša mladost mogla da izdrži tu vrstu snalaženja.

Foto privatna arhiva

Devedesetih, ali i kasnije, pa sve do danas, njena umetnička generacija je, smatra sagovornica, institucionalno izbrisana. Jer, decenijama unazad muzeji i srodne institucije ne otkupljuju njihove radove, pa je to dovelo do devastacije grafičkog medija:

- Nije u pitanju nedostatak novca, jer su grafike po svojoj ceni dostupne, posebno muzejima i galerijama, već neka vrsta stihije, nezainteresovanosti. Kada bi sada neki muzej trebalo da napravi presek zbivanja na našoj grafičkoj sceni, ne bi to mogao, jer nemaju ništa. Nisu otkupljivani radovi ni ljudi koji su nagrađivani u inostranstvu. Muzeji čuvaju umetnost jedne zemlje, a ne nas pojedinačno - zaključuje Fulgosijeva, kojoj je posebna motivacija za izložbu bio i novi prostor Galerije Grafičkog kolektiva, koji nudi velike mogućnosti, što je, prema njenom mišljenju, izuzetno značajno za kulturu grada, ali i cele zemlje.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije