GLUMAC KOME JE NAROD SVE POZLATIO: Dve decenije od smrti Miodraga Petrovića Čkalje, najpopularnijeg našeg komičara svih vremena

BILA je zima, 26. decembar 1975. godine. Te večeri na repertoaru mog pozorišta na Crvenom krstu bio je "Šampion", moja poslednja, oproštajna predstava. Kada je zavesa pala - ostao sam potpuno sam. Svako je otišao na svoju stranu. Krenuo sam kući, u pozorištu nikog, osim noćnog čuvara, nije bilo. On mi je jedini na rastanku pružio ruku. Tada sam odlučio da više nikad, kao glumac, ne prekoračim prag nekog pozorišta...

foto Kinoteka

I održao je reč. Miodrag Petrović Čkalja (1924 - 2003), naš najpopularniji komičar svih vremena, preminuo je na današnji dan pre dve decenije. Za staru Jugoslaviju bio ono što je za Francuze Fernandel, za Italijane Toto. Kod nas je bilo dovoljno reći "Čkalja" da se sva lica razvuku u osmeh i razvedri dan. Uostalom, nije slučajno neko zapisao: "Mi možemo da nemamo mnogo stvari, jer imamo Čkalju. Oni koji nemaju Čkalju, moraju da imaju sve ostalo!"

Publika ga je obožavala, ali su glumačkog velikana esnaf i država zaboravili još za života. U penziju je otišao sa 51 godinom. Čovek zbog koga su se (u vreme dok je televizor bio retkost u svim kućama), sobe pretvarale u bioskopske sale, a ceo komšiluk sedeo na podu željno iščekujući omiljene serije - dočekao je kraj u nemaštini, razočaran i ogorčen, živeći od skromne penzije.

Možda je ovu nepravdu najbolje u jednoj rečenici sažela Mira Stupica: "Čkalja je prosto metafora glumčeve sudbine - zaborav".

A sve je bilo predodređeno za veliki uspeh i trajno pamćenje. Rođen je na Dan šale, 1. aprila 1924. u Kruševcu. Glumom je počeo da se bavi još u gimnazijskim danima, nastavio i tokom Drugog svetskog rata u Kulturno- prosvetnoj sekciji 47. divizije. Posle oslobođenja upisao je studije veterine, ipak, posle audicije primljen je u Dramski studio Radio Beograda. Tu je, zapravo, počela njegova karijera, sa legendarnom emisijom "Veselo veče". Od 1949. do 1951. bio je angažovan u Humorističkom pozorištu (današnjem Pozorištu na Terazijama), na čijoj sceni je ostavio neizbrisiv trag u čuvenoj komediji Dragutina Gute Dobričanina "Zajednički stan". Nekoliko godina kasnije (1959) krenuo je njegov pohod u do tada neviđenu popularnost. Prvi put se pojavio kao kuvar Jordan u seriji TV Beograd "Servisna stanica" Radivoja Lole Đukića, potom i u "Crnom snegu". Postao je omiljeni Lolin glumac i deo stalne četvorke - uz Miju Aleksića, Đokicu Milankovića i Željku Rajner. Sam Čkalja posebno je izdvajao jednu svoju ulogu - u Lolinoj predstavi "Bog je umro uzalud". Iako je, pre svega, upamćen kao televizijski glumac, u pozorišnoj zaostavštini ostao mu je i Molijer, Gogolj, Nušić, Beket, Aca Popović. Sterijinu nagradu dobio je 1975, na "Danima komedije" u Jagodini pripalo mu je priznanje za životno delo, isto priznanje dobio je i 1995. od RTS, a godinu dana pre smrti pripao mu je i "Car Konstantin" za životno delo.

foto Pozorišni muzej Srbije

- Siguran sam da ne bih dobio tu nagradu da Mira Stupica nije bila predsednik žirija i da me baš ona nije predložila. Na niškim festivalima nisam dobio nikakvo priznanje pune 33 godine - izjavio je tom prilikom Čkalja, a onda nastavio bez dlake na jeziku: - Danas ima predodređenih za žiriranje koji idu od mesta do mesta deleći pravdu, a uvek imaju kovertirane poteze...

Ništa manje otvoren i iskren nije bio ni u autorskom tekstu koji je specijalno napisao za "TV novosti":

- Priča se da su glumci - gospoda! To može donekle da bude tačno ako se misli na pozorišnog glumca. Radno vreme mu počinje u 10 časova, uveče ako ima predstavu čeka ga garderober, šminker, glumački salon gde može da popije kafu, viski, votku, sok, da puši, igra šah čekajući izlazak na scenu. Za takvog glumca bi moglo da se kaže da je gospodin... Isti taj glumac - gospodin, ako se udalji od pozorišta pa ode da snima film, sve drugo je samo ne gospodin... Uz pomoć iskustva tvrdim da je pozorišni glumac na filmu - ovca!

Naš Paja, Jare, Gvozden, Mita, Blagoje, Srećko Napast, Jovanča Micić, poslednju veću ulogu imao je u "Boljem životu". Uveseljavao je domove igrajući u brojnim filmovima i serijama, kao što su "Diližansa snova", "Ljubav i moda", "Ljubav na seoski način", "Sačulatac", "Kamiondžije", "Vruć vetar"...

foto: Arhiva "Borba" Kinoteka Pozorišni muzej Srbije

A da njemu, lično, nije uvek bilo ni lepo ni smešno, svedoče sećanja sa snimanja: jurio je u poštanskoj kočiji koja nije bila prikovana za osovine točkova, posle jedne eksplozije leteo je deset metara kroz vazduh, buktao je kao lomača dok se nije bacio u potok, davio se noću u Dunavu, a jurio ga je i besan pas tokom snimanja "Kamiondžija".

U Čkaljinom slučaju, kao u malo kom drugom, samo je narod sve "pozlatio". Publika mu je ljubav i poštovanje davala u izobilju, zato se njoj obratio i u poslednjem razgovoru datom baš "Novostima" i našem novinaru Radu Matijašu, upozoravajući da u vreme interneta i kompjuterizacije moramo više pažnje poklanjati opštoj kulturi mladih.

Nije više imao želja. Ni da snima, nastupa, pa ni da priča. Rado je čitao i voleo da citira Duška Radovića, koga je smatrao najvećim srpskim satiričarem, a omiljeni aforizam mu je bio: "Nama niko ništa ne može, nama čak niko sa strane ništa ne može, jer sve što bi hteli oni da učine, učinili smo mi sami sebi"...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije