MUZIKA SE NE UČI U ŠKOLAMA, BITNO JE ONO ŠTO JE U SRCU: Violinista Najdžel Kenedi, pred koncerte na Kolarcu

VIRTUOZ na violini koji odbija da muzika ostaje u senci nekakvih besmisleno skupih "stradivarija" i "gvarnerija", koji ne pristaje da mu ma ko određuje šta muzika jeste a samu odrednicu "klasika" prezire i smatra besmislenom - takav je Najdžel Kenedi.

Zoran Jovanović

Sa pankerskom frizurom, uvek obučen u dres ili duksericu sa oznakama voljene "Aston Vile", najčešće sa limenkom piva u ruci, u svakom trenutku spreman da uzdiže muziku Henkoka ili Dejvisa, "Cepelina" ili Hendriksa, koliko i onu Betovena ili Baha - jer, za njega postoje samo dve vrste muzike, loša i ona dobra (kakvu sam svira). Ovog vikenda će, dve večeri na Kolarcu, praćen orkestrom "Virtuozi", svirati Bahove violinske koncerte - "presečene" delima "drugog svog omiljenog kompozitora, Najdžela Kenedija".

"Virtuozi" su orkestar mladih ljudi odabranih i okupljenih specijalno za ovu priliku, za vaše nastupe - kakvi su?

- Oduševljen sam muzičarima, presrećan sam, sjajna su ekipa, fantastično sviraju, imaju odličan sluh i osećaj za muziku i, što je najvažnije - sposobnost uživanja u momentu. To je ono najmagičnije, a ovi ljudi imaju srce i prelepo je svirati sa njima.

Trudite li se da ih nečemu naučite, budući da niste preveliki pristalica muzičkih škola i konzervatorijuma?

- Mnogo više se o muzici nauči van škola, nego u njima. Bitna su vaša životna iskustva, bitno je ono što je u srcu, a ništa od toga ne može se predavati niti učiti u školi. Tehnika sviranja može, škole su i usmerene na tehniku a tehnika je daleko od srca. Ja mlade muzičare podsećam na to zašto su počeli - zato što su voleli muziku! To je nešto o čemu im profesori nikada ne govore.

Muzika su ljudi koji sviraju zajedno - svako to prožimanje između mene, orkestra i publike potpuno je jedinstveno, neponovljiv trenutak.

Šta vas fascinira kod Baha, koji je neizostavan u vašim programima?

- Bah je genijalan i čudesan i nije slučajno to što njegova muzika traje, slušamo je i iznova otkrivamo stotinama godina. Čak i ako svakoga dana svirate jedno te isto Bahovo delo, uvek naučite nešto novo, neprestano se otvaraju neke nove perspektive. Iz strogo muzičkog ugla posmatrano, to je neverovatna struktura, melodije, ritam, harmonije, a sa duhovnog aspekta Bah je naprosto prelep, svaki put vas iznova zadivi i zauvek ćemo mu se diviti. Ipak, dva sata čistog Baha, bez milosti, bilo bi previše za svakoga - zato ćemo na Kolarcu svirati i odabrana dela genijalnog kompozitora Najdžela Kenedija!

Kakvu muziku komponuje Najdžel Kenedi?

- Teško je reći, ona ne podleže krutim definicijama. Melodična je, svakako, to je ono za čime tragam i što me osvaja bilo da je reč o onome što nazivaju "klasikom", o džezu ili metalu. Melodičnost, i jednostavnost, iznad svega.

Umoran sam od ovog sveta eksperata i silnih "mudrih", "pametnih" ljudi. Pogledajte taj svet. Posvuda su ti pametni a vidite šta se dešava, ne samo palestinskom, ne samo ukrajinskom narodu! Ako svi ti prepametni ljudi ne uspevaju da pronađu i ponude nam prave, pametne odgovore, možda više ne bi trebalo da slušamo njih, već nam je potrebno nešto jednostavno? Jednostavnost bi mogla biti ta koja će nas održati zajedno.

Predstavićete se na ovim koncertima kao kompozitor, ali i kao dirigent. Šta odlikuje dobrog dirigenta?

- Nemam štap - ja nisam neprijatelj, ni ako "vodim"! Ono što dirigent mora da poseduje je sposobnost da motiviše ljude, da ih pusti da se izraze i podstakne ih da budu ono što jesu, najbolja verzija sebe. Da se ne plaše greške. Odbaciti osude i ponuditi ohrabrenje umesto njih, buditi entuzijazam - to radi dobar lider benda ili orkestra. Dirigent ima svest o tome koliko su svi muzičari talentovani, da su posvetili svoje živote muzici, poštuje ih i voli.

Odbili ste da svirate u Rojal Albert Holu, nakon što su se radio Classic FM, ali i muzičari u etnički šarolikom orkestru, suprotstavili vašoj želji da svirate Hendriksa?

- Nazvao sam to muzičkom segregacijom, bio je to rasizam "crnih", odnosno manjina, protiv Hendriksa. Ne razumem. Znam da ne želim da mi neko govori šta je klasična muzika, ne želim da mi bilo ko određuju repertoar, i nikako ne želim da budem u maloj kutiji kao drugi. Rekao sam im "Zvali ste me, ali ne želim da mi se određuje šta ću svirati, ako mi budete određivali, neću svirati". I nisam.

Često govorite o hipokriziji savremenih "zapadnih demokratija"?

- Trebalo bi težiti nekoj formi socijalizma gde se pravednije raspodeljuje, ponosan sam na svoje i na roditelje moje žene što nisu iz sveta "ja ja ja meni meni još još još novca". Kapitalizam kakav imamo znači profit za nekolicinu dok mase ljudi skapavaju, sve se svodi na - naotimati se još novca, prodajom oružja, jer rat je operacija za pravljenje profita onima na vrhu. Cinično je kada se takve prljave igre nazivaju demokratskim dok služe za bogaćenje jednog procenta a ogromna većina ostaje na dnu.

Zbog svega toga odselili ste se u Poljsku, u planine?

- Ti gorštaci su nepotkupljivi, slobodni ljudi, nepokorni. Niko njima ne govori šta da rade, nikada, nikoga ne slušaju. I ako imate problem, rešićete ga, iskreno i glasno. Oko nas su planine, sa snegom na vrhovima, ovce i pastiri, nema "Meka" i "KFC" desetinama kilometara naokolo, to je lep, miran život u maloj zajednici.

Srbi vam se dopadaju zbog slične glasne iskrenosti. Ipak, otkud ljubav prema FK "Partizan"?

- Savo Milošević, fantastičan napadač kome smo pevali pesmu i čije sam akcije za "Aston vilu" mnogo puta gledao i navijao, moj je prijatelj, kao i Saša Ćurčić koji je takođe igrao u "Vili", i bio previše pametan za fudbal, prepametan da bi mu neki trener govorio šta da radi. A najbolji igrači dolaze iz najboljih klubova, iz toga proizilazi da je "Crvena zvezda" neka vrsta šale, zar ne?

Takmičenja

- NAJGORE što može da se desi mladim muzičarima su - takmičenja! Poražavajuća je ideja da se muzika tretira kao nadmetanje, muzika je saradnja, nije nešto merivo i podložno ocenjivanju, niti je poenta u tome da budete broj 1.

Ti mladi ljudi, zaista kreativni, prepuni ljubavi prema muzici i sviranju, budu ocenjivani od nekih sudija, bivaju proglašeni najboljima, i najednom - imaju po stotinu ili dve koncerata godišnje, ne viđaju porodicu, prijatelje, nisu srećni, a premladi su i to ih uništi - umiru kao muzičari jer postaju nesrećni. Nisam vernik ali to zvuči kao skrnavljenje, kao kada bi neko merio i međusobno upoređvao Hrista, Boga Oca i Mariju.

Nisam anđeo

NE VOLIM da sviram na "Stradivari"violinama, "Stradivari" ima predivan zvuk, da, i onda muzičar mora da se prilagođava tom predivnom zvuku. Porediti "obične", "normalne" violine sa Stradivarijevim bilo bi kao porediti Sofiju Loren i Katrin Denev - Sofija je normalna žena, prizemna, a Kartin je nešto nezemaljsko, anđeo. To je lepo, divno, ali ja ne želim da budem j...ni anđeo, više volim nešto opipljivo, strastveno, životno. Putovati po svetu i neprestano paziti na... ne sam instrument, nego na te silne milione dolara spakovane u kutiji za violinu, razboleti se od brige za svoj skupoceni instrument, nije vredno ničega.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije