Kultura

SAMO U TEATRU LJUDI DELE ISTI DOŽIVLJAJ: Reditelj Valerij Fokin, umetnički direktor Aleksandrinskog teatra

Vukica STRUGAR

28. 09. 2023. u 18:14

PRVI put u svojoj istoriji, dužoj od dva i po veka, čuveni Aleksandrinski teatar iz Sankt Peterburga gostovao je (dve večeri za redom) na sceni našeg Narodnog pozorišta i to sa delom jednog od književnih gorostasa - Gogoljevom "Ženidbom", u postavci slavnog ruskog reditelja Valerija Vladimiroviča Fokina.

САМО У ТЕАТРУ ЉУДИ ДЕЛЕ ИСТИ ДОЖИВЉАЈ: Редитељ Валериј Фокин, уметнички директор Александринског театра

Reč je o uzvratnom gostovanju (samo nekoliko dana posle nastupa i velikog uspeha predstave "Rat i mir" u režiji Borisa Liješevića u Peterburgu), kao deo uspostavljenog Sporazuma o saradnji dva teatra.

I dok je Aleksandrinski premijerno u Beogradu, Fokina pamti bitefovska publika po maestralnom čitanju Kafkinog "Preobražaja" na 32. festivalskom izdanju. Reditelj, glumac i pedagog, odlikovan sa četiri počasne ruske državne nagrade i najvišim međunarodnim priznanjima, svoj pozorišni koncept sažeo je u jednu (često citiranu) misao: "Profesija je kao abeceda: što je više koristite, više vam omogućava da se izrazite".

Sa uverenjem da reditelj mora biti i svojevrsni polemičar, uspeo je da na ruskoj sceni "majstorski spoji staro i novo, filozofiju i psihologiju, maštu i tehniku". Pa i da anticipira neke događaje, budući da je njegova drama "Govori!" iz 1985. bila prva predstava u Rusiji koja je predvidela da će nestati Sovjetski savez i da će Rusija ući u novo političko razdoblje obeleženo perestrojskim reformama Mihaila Gorbačova, uvedenim u u junu dve godine kasnije...

- Naše pozorište je staro 267 godina i najvažnije je da ostane živo i reaguje na sve što se dešava u savremenom životu. Glavni zadatak nam je da povežemo tradiciju i moderno doba. Tekst se mora adaptirati ukoliko je neophodno da bi danas bio razumljiv, ali je to delikatno pitanje: granica je veoma tanka i treba biti oprezan. I ni u kom slučaju ne treba je preći - kaže na početku razgovora za naš list Valerij Fokin, koji je već dve decenije umetnički direktor Aleksandrinskog teatra.

* Kako ocenjujete aktuelni pozorišni trenutak i posetu Beogradu?

- Veoma je važna međunarodna saradnja i odnosi koji se kroz nju grade. Pozorište je jedno od retkih mesta gde se mogu naći ljudi najrazličitijih poglada na život i svet, a da istovremeno, mogu na sličan način da dožive istu predstavu i iskažu emocije.

* Vaša velika "četvorka" na sceni Aleksandrinskog su Ljermontov, Dostojevski, Tolstoj i Gogolj?

- Najvažnije je da svi oni budu interesantni današnjem gledaocu. Ne mislim samo na tekst, već na postojanje onog živog pozorišta bliskog mlađoj publici, jer samo tako klasici mogu da opstanu na repertoaru. Ukoliko može da se povuče neka paralela sa savremenim dobom - na tome treba raditi.

* Jedna od odlika Vašeg stvaralaštva je povezivanje potresnih istorijskih događaja sa savremenošću. Izdvajate li nekog pisca posebno "podatnog" za doba u kome živimo?

- Mislim da su to Tolstoj i Dostojevski. Ima još klasika koji nisu toliko slavni kao, recimo, Platonov ili neki drugi. Od detinjstva posebno volim Gogolja i Dostojevskog, režirao sam mnogo predstava po njihovim tekstovima i u Rusiji i u inostranstvu. Ipak, nisam sebi zacrtao da moram da uradim nečiji kompletan opus. Ukoliko smatram da je nešto u datom trenutku važno, onda to i radim.

Goncić: Za generacije koje će doći

- STO godina posle stvaranja Aleksandrijskog teatra u 18. stoleću, veku prosvetiteljstva kada nastaje moderno društvo, igrao se na sceni Gogolj. Narodno pozorište u Beogradu osnovano je neku deceniju kasnije - podsetio je uoči izvođenja "Ženidbe" Svetislav Goncić, upravnik Narodnog pozorišta. - Između dva svetska rata nastao je srpski balet koji su pomogli ruski umetnici iz Sankt Peterburga. Sa velikim zadovoljstvom, sa istorijske scene Aleksandrinskog, možemo da gledamo upravo Gogolja i njegovu "Ženidbu". To je ono što nas vezuje kroz vertikalu vremena, kao i što uz izvanredne ruske glumce, imamo priliku da se ponovo družimo sa jednim od najvećih živih reditelja modernog svetskog teatra, Valerijem Fokinom. Zahvalni smo što u ovo naše vreme imamo priliku da spojimo dva nacionalna teatra, zbog svih onih umetnika koji su gradili dve kuće, a pogotovu zbog generacija koje će tek doći.

* Da li su su Vaši "Govori!" predvideli događaje koji su usledili na osnovu velikog istorijskog, pa i životnog iskustva?

- U tom trenutku ova predstava bila je neophodna kao svojevrsan poziv i jedan novi glas koji je anticipirao vreme koje se tek rađalo. Naravno, danas se sve promenilo, čitav kontekst, a i situacija u Rusiji je drugačija. Sada je ova predstava samo sećanje, iskrena uspomena, donekle idealistična. Mislili smo, govorićemo, i sve će se promeniti. Danas nam je jasno da baš nije tako...

* Bilo je to jedno utopijsko ubeđenje?

- U izvesnoj meri jeste, mada smo tada mislili drugačije. Iskreno smo želeli promenu i verovali da će do nje doći.

* Ima li u sadašnjim okolnostima predstava koje mogu predvideti budući sled događaja?

- Ima ih i danas. Naravno, nije to slučaj sa svakom predstavom, ipak, postoji neka umetnička intuicija koja nam govori šta će se dogoditi za nekoliko godina...

* Koliko ruska publika, i čitalačka i pozorišna, poznaje srpsku kulturu?

- Ranije smo u Rusiji, mi koji se bavimo teatrom, veoma dobro poznavali srpsku pozorišnu scenu. Kad to kažem, mislim na Bitef i druga ostvarenja koja su se dešavala u ovdašnjem teatru. U poslednje vreme došlo je do smene generacija i situacija se promenila, pa su samo stručnjaci donekle upoznati sa aktuelnim dešavanjima. Tim pre, naša saradnja treba da se ponavlja, produbljuje i da se što više približavamo. Inače, poznajem srpsku klasiku, Nušića veoma volim. Svojevremeno sam, još na pozorišnom institutu, učestvovao u izvođenju njegove komedije. Jedno vreme je kod nas bio veoma polularan.

* Smatrate li da je zapadni svet danas siromašniji jer je zbog poznatih okolnosti veliku rusku kulturu odbacio ili stavio u drugi plan?

- To je nepobitna činjenica i sigurno će se odraziti na celokupnu svetsku kulturu. Kultura je most koji povezuje i ljude i zemlje. Bez obzira na njihove političke stavove, šta vole ili ne vole, ona je ono što nas sve spaja i oko čega treba da se ujedinimo. Upravo pozorište predstavlja mesto u kome ljudi mogu zajedno da dišu i nešto skupa prožive. To što se sada događa, sigurno je veoma loše. Nažalost, danas politika diktira pravila.

* Možemo li da očekujemo da ćete možda režirati i na našoj sceni?

- Teško mi je da vam na to odgovorim, jer i to zavisi od situacije. Ali, što se mene tiče - zašto da ne?