PRED KAMERE SAMO SA DOZVOLOM MATIČNOG TEATRA: Evropski pozorišni modeli i različita iskustva

Vukica STRUGAR

07. 08. 2023. u 14:50

U IŠČEKIVANjU donošenja Zakona o pozorištu, u Srbiji su teatri počeli da se organizuju po sopstvenim principima. Privatna pozorišta i nezavisne produkcije nemaju stalni ansambl, što im daje odrešene ruke u planiranju kao i angažovanju glumaca: po slobodnom izboru, i od predstave do predstave.

ПРЕД КАМЕРЕ САМО СА ДОЗВОЛОМ МАТИЧНОГ ТЕАТРА: Европски позоришни модели и различита искуства

Foto: Tanjug

Sa druge strane, institucionalne kuće i dalje se oslanjaju na stalan ansambl i unapred utvrđen mesečni repertoar, mada se i među njima poneki već odlučuju da predstave izvode u "bloku" - što znači, iz večeri u veče, igranja istog naslova. Na taj način, u prilici su da lakše održe podelu na okupu, budući da zbog snimanja glumci sve češće prijavljuju "zauzeća" i po nekoliko meseci, odnosno odsustvovanja sa redovnog repertoara matičnog teatra. A kakva je situacija u drugim evropskim zemljama?

Turski pozorišni model sledi neka proverena pravila, pa je tako (kada je reč o državnim pozorištima) uspostavljena regionalizacija po ugledu na Nemačku. Takvih je tridesetak teatara u trinaest gradova i sva imaju isti tretman, mada se po značaju umetnika i kvalitetu repertoara, ipak, izdvajaju ona u Istanbulu i Ankari. Nad svima nadležnost ima Ministarstvo za turizam i kulturu, koje postavlja upravu pozorišta, potpisuje ugovore sa glumcima (angažovanim na otvorenim audicijama), a Ministarstvo i sto odsto finansira rad pozorišnih kuća.

Glumci koji prođu audiciju su na pripravničkom radu jednu godinu, potom se primaju u radni odnos koji se obnavlja svake godine - od 1. januara. Inače, ugovor se potpisuje sa Generalnom upravom u Ankari. Ukoliko ne polože audiciju, pruža im se naredna jednogodišnja šansa (produžava pripravnički rad), a ako ne polože ni iz "drugog puta", posao moraju da potraže na drugom mestu.

U ovoj zemlji glumac je u obavezi da prihvati sve uloge koje mu nalaže uprava, tako da ne postoji mogućnost opravdanog odbijanja, odnosno neslaganja sa "estetskim principom" ili "konceptom"... U slučaju da duže vreme nema ponudu u podeli svog teatra, može da radi na televiziji ili filmu, ali mu je za to nužna saglasnost uprave. Ni tu nije kraj: konačnu odluku donosi Generalna uprava, posle razmatranja da li je ponuđena uloga u drugim medijima adekvatna nivou koji ne kompromituje standarde državnog pozorišta u kojem je zaposlen.

U Turskoj ne postoji mogućnost da pozorište angažuje glumca iz drugih teatara ili redova slobodnih umetnika, što znači da svi izvođači moraju da budu iz ansambla kuće. Članovi ansambla nisu razvrstani po kategorijama, a nema ni stimulacije (za one koji igraju glavne uloge ili su više od drugih angažovani), mada postoji inicijativa da se takve nadoknade uvedu u pozorišnu praksu.

Konačno, mora se istaći i da su glumačke plate do pet puta veće od prosečnih primanja u Turskoj. Primera radi, glumac trabzonskog državnog pozorišta ima veću platu od univerzitetskog profesora. Zanimljivo je i da svi glumci dobijaju tekst bez podele uloga, sedam dana pre prve čitaće probe na kojoj se odlučuje ko će šta da igra u predstavi. Posle premijere, predstava se igra u kontinuitetu svake večeri dva meseca, potom se skida sa repertoara i samo zbog velikog interesovanja publike može da se vrati na repertoar u nekoj od narednih sezona.

Nemačka pozorišta koja su u državnoj nadležnosti dele se na gradska, regionalna i republička, a ova poslednja imaju najviši oblik organizovanja u zemlji. Od ukupnog broja teatara, četvrtina je u nadležnosti republike. Finansiranje je obaveza osnivača, ali nemački teatri sve više svoj budžet popunjavaju sopstvenim prihodima kroz dobro organizovane marketinške akcije i pretplatu. Takođe, pozorišta finansiraju i sponzori i donatori.

Većina kuća ima stalno zaposlene u administraciji i tehnici, dok umetnici obnavljaju ugovore, najčešće jednom godišnje. Sa umetnicima koji 15 godina, iz sezone u sezonu, obnavljaju angažman, sklapa se ugovor na neodređeno vreme. Postoji mogućnost i privremenog zaposlenja: po ugovoru na određeno vreme, autorskom ugovoru, ili ugovoru po projektu. Prema načinu prikazivanja predstava, pozorišta se dele na tradicionalna repertoarska (koja iz večeri u veče ili u malom bloku prikazuju različite predstave), semi stagione pozorišta koja na repertoaru imaju manji broj predstava i igraju ih u bloku (onda "prelaze" na drugi naslov), a postoji i treći princip, en suite odnosno stagione, kada se posle višenedeljnog prikazivanja predstava sasvim skida sa repertoara, a umesto nje izvodi nova.

Imaju i svoju "krovnu" instituciju: Savez nemačkih pozorišta, jednu od najstarijih i najvećih pozorišnih asocijacija u svetu (osnovanu 1846) koja okuplja sve vrste profesionalnih pozorišta u zemlji, preuzimajući na neki način i ulogu poslodavaca - zaključujući ugovore sa svim sindikatima zaposlenih u teatru.

Po pozorišnom modelu Velike Britanije, ako je reditelj i umetnički direktor teatra, po ugovoru je u obavezi da na matičnu scenu postavi određeni broj predstava u sezoni. Ostale naslove rade reditelji iz kuće, ali se neke predstave poveravaju i onim gostujućim. Kako bi se na vreme obezbedile finansije, budžet za predstave planira se nekoliko godina unapred, a oni su zasnovani na prethodnoj produkciji, prethodnoj sezoni, vrsti i veličini produkcije. Odluka o tome koji će se naslov igrati na sceni, najčešće, donosi se najmanje godinu dana ranije. Kada je reč o operskim predstavama i nekoliko sezona unapred.

Precizni Britanci "istražili" su i od čega zavisi prihod s blagajne - privlačnosti glumačke podele, renomea autora, činjenice da li komad pripada obaveznoj školskoj lektiri, je li već igrano neko delo istog pisca, pa i da li postoje posebne veze sa lokalnim stanovništvom.

Molijerov ugled - najvažniji

SVI glumci koji pripadaju francuskom Nacionalnom teatru "Komedi Fransez", moraju da zatraže dozvolu od pozorišne uprave i cele trupe ukoliko žele da snimaju neki film. O sadržaju ostvarenja i ulozi se veća, i samo ukoliko stigne saglasnost, član "Komedi Fransez" može da stane pred kamere.

O ugledu ove prestižne kuće, osnovane 1680, koja se smatra "Molijerovom kućom" (iako je formirana sedam godina posle njegove smrti), strogo se vodi računa. Ko želi da snima filmove koji nisu po ukusu najviših standarda, mora da se odluči - ili pozornica u slavnoj sali "Rišelje", ili kamere.

Ovo drugo, recimo, odabrao je glumac Pjer Nine (34), koji je rešio da napusti slavnu kuću, da bi se, prema sopstvenim rečima, više posvetio snimanju filmova. Iste godine kada je napustio "Komedi Fransez", 2015, za ulogu Iv Sen Lorana u istoimenom filmu dobio je "Cezara". Sličnih primera ima još.

Na špici, inače, ukoliko u filmu ili televizijskoj seriji nastupa član teatra "Komedi Fransez", ova pripadnost mora i da se eksplicitno naznači uz ime glumca. Taj običaj vuče tradiciju još od početka kinematografije, kada filmska gluma nije smatrana tako uzvišenim kao igra u pozorištu.

Tradicija ispisivanja naziva "Komedi Fransez" uz ime glumca postala je zakonska obaveza 1995. godine. To je objašnjeno time da se na ovaj način daje vizibilitet radu slavne kuće.

G. Č.

Reklame sigurna zarada

ANGAŽMAN u poznatim teatrima u Rusiji daje mnogo veću mogućnost da glumac dobije prestižni status "zaslužnog umetnika Rusije" nego rad u drugim medijima, kao i šansu za međunarodnu afirmaciju - ako je član Boljšog teatra, na primer.

Zbog rata u Ukrajini neki od njih napustili su moskovska pozorišta i otišli u Izrael ili baltičke zemlje, da tamo pokušaju da nastave život. Ipak, zbog jezičke barijere mogu da igraju samo za svoje zemljake.

Što se tiče primanja, glumačke zvezde najviše zarađuju izvan pozorišta snimajući filmove i serije, mada takve poslove moraju da usklađuju sa obavezama u teatrima. Bez obzira na ekonomsku blokadu Rusije i dalje se na televiziji "okreće" veliki novac u reklamnom biznisu. Određeni broj poznatih glumaca i rukovodilaca pozorišta sada mnogo više zarađuje na TV reklamama (banaka ili mobilne telefonije) nego na mestima gde su stalno zaposleni. U tome prednjači jedan od najboljih ruskih glumaca Sergej Bezrukov (inače umetnički rukovodilac Moskovskog gubernijskog teatra), trenutno je u takvom poslu veoma aktivan i naš Miloš Biković, sve popularniji u Rusiji. Sudeći po reakcijama na društvenim mrežama, nije mali broj onih koji ne gledaju sa odobravanjem činjenicu da ozbiljni glumci sve češće prihvataju da se pojavljuju u reklamama.

Interesantno je da niko ne zna tačan broj teatara u ruskoj prestonici. Na službenom sajtu Ministarstva kulture piše da u Moskvi radi 12 teatara federalnog značaja, kao i 87 koji su po svom rangu moskovskog nivoa. Svi su finansirani iz državnog i gradskog budžeta. Mnogo je i onih koje su osnivali poznati glumci, pa na sajtu "Teatri Moskve" piše da ih je ukupno više od dve stotine...

Sve veći je i broj teatara koji nisu na državnim jaslama. Primera radi, među njima je deset "teatara za dolazak po kućama", toliko i "uličnih teatara", devetnaest "teatara klovnova", devet studentskih pozorišta, osam teatara na stranim jezicima i drugo.

B. V.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

SRBI ĆE BITI PONOSNI: Evo kako se zove sin Nikole Jokića (FOTO)