SVI FOLKLORI SVETA TEKU MOJIM VENAMA: Čuveni Bata Kanda koji je svojim kolima "palio" planetu

UMETNIK koji je svojim kolima, eksplozijom životne radosti, zapalio planetu, Bata Kanda je iz istog jezgra - napojenog svim folklorima sveta, crpio sve svoje note, ispisane u partiturama nedostižnim za sve osim najvećih virtuoza. Onakvih, kakav je i sam, taj legendarni harmonikaš čiji je nadimak odavno "pobedio" kršteno mu ime, prezime i srednje slovo.

Novosti/ Z. Jovanović

- Ja sam Vladeta R. Kandić, sin Radivoja iz Opornice kod Kragujevca i majke Danice iz Obrenovca. Genetski pelcer i ljubav prema harmonici poneo sam iz kuće. Studirao sam građevinu, otac je želeo sina inženjera, a ja odoh u harmonikaše - priča Bata Kanda, "potomak čistog opanka, šajkače i gunja".

Nije samo taj pelcer i ljubav poneo iz kuće, već i prvu harmoniku koju mu je otac kupio.

- Mogao si tada za tih 400 hiljada da kupiš... kuću, i to na Dedinju - priča, u svom stilu. - Ode na nju dedino nasleđe sela Opornice, cela se familija zadužila za moju harmoniku.

Ali, "u ruke Mandušića Vuka...", ta je harmonika tokom decenija uspela da pozlati sve čega se Bata Kanda dotakao. Tako je, pre pet godina, poneo estradnu nagradu za životno delo, a na predstojećem Nišvilu će mu 10. avgusta biti uručena i nagrada za promociju balkanskog džeza u svetu.

- U džez sam se zaljubio na prvom nastupu Dizija Gilespija, koji je bio senzacija na Kolarcu, a iste 1957. sam kao brucoš na istom mestu slušao i Kvinsija DŽounsa i Majnarda Fergusona, i tad sam već bio otrovan - seća se kompozitor i harmonikaš, koji je tokom karijere nastupao na najpoznatijim džez festivalima širom Evrope i sveta i (p)ostao začetnik etno-džeza na ovim prostorima.

- Mojim krvotokom teku svi folklori sveta, Bog mi je podario tu energiju fanatizma, posvećenosti, a harmonika me je odvela na sve meridijane sveta - priča umetnik koji je sa AKUD "Branko Krsmanović" (u koje je kročio već kao brucoš na Građevinskom fakultetu i gde je bio solista, korepetitor i rukovodilac Narodnog orkestra I hora) svirao na 2 hiljade koncerata na 4

kontinenta. Bio je na Kubi 1961, na otvaranju kolor televizije u Tokiju 1963, u Karnegi holu u Njujorku 1968, nastupao na proazijskim Olimpijskim igrama, u Džakarti...

Bata Kanda živi okružen uspomenama na veliku svoju karijeru i život bogat kao tri "normalna", a mnoge od njegovih anegdota vezane su baš uz to azijsko putovanje "na kolektivni pasoš", Indoneziju i Sukarna (koji je znao na srpskom da kaže "Ja sam lola iz Metropola").

Vladeta je komponovao i aranžirao veliki broj instrumentalnih numera, među kojima su nezaboravne: "Kandoro", "Najciganskije vašarsko kolo", "Sofkina ljubavna igra", "Kandin sa", "Tanino oro", "Niškovac"... U saradnji sa Simfonijskim orkestrom RTS u muziku je pretočio dve stotine pesama srpske poezije. Svirao je i Branku Miljkoviću, a zvezda "Meta" Željko Lučić izvodi njegove kompozicije na Desankine stihove "Ne nemoj mi prići" i Popine "Očiju tvojih da nije".

Sa kompozicijom "Tanino oro" (i 25 dolara za pristup) postao je 1989. član Udruženja američkih džez harmonikaša (Friends of the accordion) u Los Anđelesu, gde su mu priznanje uručili džez velikani harmonike Frank Maroko i Art Van Dam.

- Ja nisam džez muzičar - i pored svega kaže. - Ja sam balkanofolog, strastveni ljubitelj folklora koga su veliki umetnici džeza inspirisali da uzdignem svoj dar od Boga . Slušao sam velikane i mene su slušali velikani, svirao sam uvek sa najboljima i pisao muziku za najbolje, a najveći moj idol u domaćem džezu je Mirko Šouc, ljudska gromada i jedan od najvećih naših džez muzičara.

Poseban sentiment Bata Kanda gaji prema folkloru "južne pruge", odakle mu i stiže ova velika nagrada, pamti neponovljiva snimanja sa vrsnim muzičarima u Stenlijevom špajzu, gde je napravio i "Šećer mala čoček" za Šabana Bajramovića - koji je Kandu pozdravljao rečima "Šampione, izem ti onu stvar".

Put južne pruge i Niša će ga ovog avgusta, na otvaranje Nišvila i svečano uručenje nagrade, povesti njegov svestrano obrazovani sin Vuk, koji je ostao jedan od najboljih Bata Kandinih đaka na harmonici. Ima i, takođe veoma uspešnu, kći Dušicu.

- Imam i petoro unučića, dve lepotice i trojicu unuka visokih po 2 metra. Ja sam srećan čovek, došao sam do punih 85 godina i to je za sad moje najveće postignuće - priča, dok sedi u svom "malom Luvru", ušuškanom stanu prepunom ploča, priznanja, potpisanih fotografija i drugih zapisa sa neponovljivih nastupa i putovanja. Prepunom energije velikih ljudi velikih darova, koji su ga pohodili, i muzike, koja je utkana u svaki delić Bata Kandinog bića, života, pa i životnog prostora.

Taj život jeste, priznaje, bio mukotrpan i neizvestan, umesto da gradi puteve i pruge "od gotovog je napravio veresiju", dva puta bio na samoj ivici smrti a nekoliko godina i na ivici egzistencije (umalo ostavši bez jedne svoje zlatne harmonikaške ruke)... Ipak, u svojoj osamdeset i šestoj, odlučan je u nameri da i njegov epitaf bude posvećen - instrumentu uz koji je ulepšavao i menjao svet, s kojim je "pevao slobodu, prošao kroz vatru i vodu", a da se završava rečima "Svirao sam svetu i ostao svoj, harmoniko moja, ti si život moj".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije