POGLED UNAZAD SA "ŠREDEROVIH STEPENICA": Pisac Saša Đurović o pisanju, svojim gradovima

ROĐEN u Nikšiću, studirao u Beogradu, da bi docnije školovanje (u oblasti poplitičkog marketinga) nastavio u Štutgartu, Saša Đurović danas živi u Italiji, a tamo i piše - bilo kao kolumnista, konsultant u geopolitičkim glasilima, bilo kao autor osobene proze i, za sada, tri knjige - "Arhiv Karusel", "Lorencova sila" i "Šrederove stepenice" (Zepter Book International). Pisac koji, u ovom potonjem romanu, naslovljenom po poznatom primeru optičke iluzije, sa te fizičke distance (koja odgovara širini Jadranskog mora na krajnjem njegovom severu), osvrće kako na ovdašnje "geografije" i prva dva navedena grada u kojima je stasavao, tako i u prošlost - intimnu, ličnu, ali i onu nešto nešto dalju i mnogo univerzalniju, zvanu istorijom.

Privatna arhiva

Premda uviđa u kojoj je meri zvanje "pisac" izgubilo na težini, budući da vlada "hiperprodukcija pisaca i spisateljki" te svakovrsnog đubreta koje se objavljuje", Đurović ističe da je, ipak, primarno, pisac. Dugo se usmeravao ka tom pisanju, decenijama zapisujući opažanja i ramišljanja, najpre na ceduljicama pa u rokovniku - "kad god bi se javila potreba, kad bi to imalo smisla, kad bi se desilo nešto zanimljivo, nešto što nije promaklo percepciji", jer, kako veli "Percepcija je jako bitna stavka, u životu uopšte, pa onda i za pisanje. Ponekad gram percepcije vredi više nego tona znanja. Percepcija je preduslov za mnogo toga".

- Pisci koje osećam kao bliske su u većini klasici poput ingenioznog Andrića, Selimovića, Crnjanskog, Kundera mi je dojmljiv u počecima samim, "Nepodnošljive lakoće postojanja", i "Usporavanja". Od kad sam počeo da pišem da bih objavljivao ne čitam gotovo ništa, da niko od pisaca ne bi imao ni promil uticaja, jer to može da se potkrade, kao greška. Ionako živimo u okeanu plagijata. Fakti, koji govore da me se prepoznaje kao pisca koji piše posve autentično "kažu" da je taj moj izbor, nečitanja drugih, dobar.

Roman "Šrederove stepenice" razvio se iz krokija, usled velike tuge i bola intimnog, piščevog, koji kaže "tu je knjigu pisala percepcija, ljubav, tuga i bol, a ja sam samo zapisivao".

Sa "Šrederovih stepenica", pisac sagledava vreme prošlo i svoju istoriju, nikšićko dečaštvo i beogradsku mladost, ali i istoriju svojih prethodnika, stanovnika rodnog mu Nikšića, te u ništa manjoj meri - zlehudi udes naših naroda, crnogorskog i srpskog (i najkraće trajućeg jugoslovenskog).

- Ne bih rekao da sam nomad, mada sam tragao, dugo - kaže Đurović. - Više me je vodio temperament u toj potrazi nego li neka radoznalost. Više bekstvo iz provincijalne ušuškanosti i monotonije, u vrevu velegradske neizvesnosti i avanturizma. I onda, nekako prirodan sled je bio, posle Nikšića u kom sam rođen da me formira Beograd. Moj izbor je bio da me formira takva metropola. Moj Beograd nema mnogo veze sa ovim sada, moj Beograd je bio bolji. Ili iz vizure tih godina gotovo sve izgleda bolje i lepše. Ali je moj Beograd bio Metropola. Za ovaj današnji nisam siguran da to jeste. U moj Beograd se hrlilo iz svih delova Evrope, u ovaj danas, dolaze da se najedu i napiju po splavovima, da đipaju i da se drpaju. Moj Begrad je bio kvalitetniji, ipak.

Trst ga je, objašnjava, odredio u priličnoj meri:

- Tu neku mirnoću, ako je ima u obrisima, nonšalanciju neku, sam kupio u Trstu.. Ali ne na Ponte Rosso, nego na mestima poput Piazza Grande kako je zovem, starim imenom. U vreme klimatskih sudara i tamošnjih čestih bura, čistih. Štutgart mi je usadio disciplinu i perfekcionizam. Mada, imao sam dobar materijal za implementciju tih osobina. Dobra osnova sam bio za tu nadgradnju. Dobra osnova je jako bitna, za sve. Ima kod Miljkovića ono, "ako smo pali bili smo padu skloni". E pa tako i ako smo uspeli, bili smo predodređeni negde. ALI Bog ne da sve, za nešto moraš sam da se izboriš. Svaki Dar je od Boga, ali da bi se Dar afirmisao i realizovao, treba raditi, smerno.. verovati i pratiti Dar.

Od Duška za dobro jutro do "Radovića" za noć

- DUŠKO Radović me budio da ne zakasnim na predavanja na FPN, sa emisijom "Beograde dobro jutro" koja se čula sa gabaritnog kasetofona Stylandia - u stanu koji je bio u vlasništvu mog strica, u ulici Svetog Save broj 8. A "Duško Radović" večernja scena, desetak godina kasnije, je bila moja oaza, noćima. Zanimljiv kolorit, scena, i prepoznatljivost i publicitet mnogo veći nego li mi je to bilo po ukusu. Ali eto, bilo je takvo vreme, te prokazane devedesete, u kojima sam dobro plivao. Opet, zahvaljujući nekoj osnovi, odrastanja na ulici. Rođen sam u srcu grada, u zgradi koja je 20 metara od nikšićkog korza, pa sam praktično prohodao na ulici. Posle je to već bila dnevna rutina, pa su me devedesete zatekle spremnog, uigranog, istreniranog - seća se Đurović koji piše upravo o beogradskim devedesetim. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije