U BATINOM KRUŽOKU I MARKES I PIKASO: Porodica akademika Milorada Mihailovića o životu i nesebičnosti velikog slikara

KADA je Milorad Bata Mihailović upisao Likovnu akademiju, otac je prestao da razgovara sa njim. Jer, otac ga je upisao na Pravni fakultet, na koji je on otišao samo jednom, kada je hteo da se ispiše. A njegova majka samo je rekla: "Hvala Bogu, mogao je da bude i baletan".

Foto arhiva

Ovo duhovito porodično predanje prenosi, za "Večernje novosti", jedan od naslednika umetnikovog opusa, Nemanja Smičiklas, okružen Batinim delima na izložbi koju su povodom stogodišnjice rođenja akademika i slikara organizovali Galerija SANU i galerija "Rima", uz pomoć porodice i privatnih kolekcionara.

- Bata je od početka želeo da se bavi umetnošću, to je zacrtao i nije postojao način da se nešto tu promeni - objašnjava ovaj slikar-konzervator, nekadašnji savetnik u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, koji je neposredno pre razgovora za naš list, upravo na primeru čuvanja i restauracije dela svog rođaka, održao predavanje svojim studentima sa Fakuleta primenjenih umetnosti.

Kao Batina rođena sestričina, odnosno njegova najbliža porodica, Smičiklasova majka ga je nasledila, a osim Nemanje, o vrednom opusu stvaranom u Beogradu, Parizu, Njujorku, brine i njegova supruga, takođe slikar-konzervator u Republičkom zavodu, kao i njihova deca.

- Meni je zapravo Bata deda ujak, ali kako se osećao mlad, uvek je govorio: "Ti mene ujko da zoveš" - nastavlja sagovornik. - I tako da mi je ostao ujko celog života. Skroz mi je čudno tako da izgovorim reč deda, jer ne ide uz njega.

Foto arhiva

Posle slikareve smrti, postojala je incijativa da se napravi legat u njegovom rodnom Pančevu, a pregovori o tome vodili su se i tokom Batinog života.

- Mi smo kao porodica i naslednici Batinog dela napravili fondaciju koja se bavi njegovim umetničkim nasleđem, i ona je sa gradom Pančevom sklopila ugovor o ustupanju kompletnog Batinog opusa na korišćenje budućem legatu, ali se nismo složili sa tim da se bilo šta pokloni - objašnjava Smičiklas. - To se ispostavilo kao dobra odluka, jer je grad namenio prostor oko koga su se stvorili različiti problemi. A kada je prostor postao spreman da postane legat, tri ili četiri galerije u Pančevu su rasformirane i preseljene upravo tu. Tako je on proglašen neuslovnim, što nije bila odluka ni naša, ni Pančeva, već je jedna delegacija ministarstva kulture konstatovala da nisu ispunjeni uslovi za trajno izlaganje i čuvanje Batinih slika.

Porodica, prema rečima sagovornika ne odustaje od saradnje sa Pančevom, gde će sledeće nedelje imati sastanak sa sekretarom za kulturu i kustosom galerije koja nosi Batino ime, a povodom izložbe koja bi tu trebalo da se održi krajem godine:

- Mnogo je priča koje pokazuju kako je bio velik, nesebičan čovek. Kada se u Skoplju desio razorni zemljotres, bio je veoma pogođen jer je bio nerazdvojan prijatelj sa Gligorom Čemerskim. Mnogo umetnika je tada skopskom muzeju poklonjalo dela, a Bata je otišao kod Pikasa sa kojim se družio i zamolio ga da i on da sliku. Pikaso je odabrao jedan portret koji je Bata predao muzeju. Batin lični kontakt bio je presudan za taj dar, ali o tome ne postoji nikakav pisani trag, što je u njegovom stilu, potvrđuje širinu gesta i velikodušnu prirodu.

Foto arhiva

Slično je bilo, obraća pažnju sagovornik, i sa izložbom koju je organizovao u Budvi, sa delima svojih savremenika:

- To su bili njegovi drugari sa kojima je zajedno živeo, radio, pio... i razmenjivao slike. U tom krugu su bili veliki i značajni autori, kao Lindstrom, Tabuči, Apel, bar 15 imena značajnih za svetsku istoriju umetnosti. Njihova su se dela našla na toj izložbi, posle koje je galerija molila da tu ostanu malo duže... I tako je ostalo do dana današnjeg. Praktično, Moderna galerija u Budvi ne bi ni postojala da nije tog, da kažemo dara. Opet, ne postoji nikakav trag o tome da im je Bata to poklonio. Bio je to dogovor između njega i tadašnjeg rukovodstva galerije. Sve je, kao i uvek, kada je on bio u pitanju, bilo na prijateljskoj osnovi.

Nije Mihailović bio okružen samo najpoznatijim slikarima svoga vremena, već i piscima, pesnicima, naučnicima...

- Gabrijel Garsija Markes bio mu je kućni prijatelj, kao i Čarls Simić, sa kojim je bio veoma blizak, a imamo sačuvanu i njihovu korespodenciju. U svetu je bio prihvaćeniji nego ovde. Kao porodici bitno nam je da se vrati na to mesto koje mu pripada u istoriji umetnosti, a u tome imamo veliku podršku galerije "Rima" i njenog osnivača Aleksandra Milojevića.

Foto arhiva

U borbi da se sačuva Batina umetnost, od velike pomoći, kaže Smičiklas je i to što su i on, i supruga iz zaštitarske branše, što poznaju zakonsku regulativu, situaciju u umetnosti:

- Da nismo iz tog kruga, ili da imamo finansijske probleme, ne znam šta bi bilo, jer je poznato kako su završile ostavštine Lubarde, ili Cuce Sokić. Nama nikada nije bio interes da prodajemo Batina dela, iako smatramo da je radovima svakog umetnika bolje u dobroj privatnoj kolekciji, nego u depou, nekog muzeja. Radimo na centralnom registru Batinih slika, u kome će biti popisano sve do čega može da se dođe, a ne samo ono koje su u našem vlasništvu. U pitanju je jako veliki opus, pa će ovaj posao trajati i u sledećoj generaciji. Naravno, sukcesivno radimo i na konzervaciji njegovih slika, kako bismo što bolje očuvali sve te neke silne rolne, zgužvane papire, platna koje je kao mačiće prenosio iz Pariza za Beograd, i obrnuto.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije