ŽIVIMO U VREME MORALNE PROSTITUCIJE: Intervju Nela Mihailović, glumica

KOMAD Dušana Kovačevića ovih dana treći put će premijerno biti izveden u Narodnom pozorištu i treći put u njemu će važnu ulogu imati Nela Mihailović: bila je Milica u "Sabirnom centru", sa Danicom u "Balkanskom špijunu" osvojila je sve moguće nagrade, a od 5. maja postaće i Julka u "Urnebesnoj tragediji" - s rediteljskim potpisom Jagoša Markovića.

Foto: Zoran Jovanovic

- Presrećna sam što se takav pisac igra! Kovačević sjajno oslikava naš mentalitet, ali je tema univerzalna jer je ovo, pre svega, priča o porodici. Temelj je svačijeg života, iz nje se oblikujemo i postajemo ljudi - kaže u razgovoru, za "Večernje novosti", prvakinja Drame Narodnog pozorišta Nela Mihailović. - Nažalost, ne samo kod nas, svuda u svetu postao je trend da se porodica urušava i nestaje, kao i druge temeljne vrednosti koje se razgrađuju.

I Julka i Danica žene su sa margine?

- Obe su privržene čoveku kojeg su izabrale, iako imaju različite priče. Branim ih kao suštinski dobre i čestite žene. Julka je udata za alkoholičara koji zbog oca vuče traume iz detinjstva. Ne može s njim, a ne može ni bez njega: kad se vole, vole se do bezumlja, kad se mrze - mrze se do krvi. Partner mi je sjajni mladi glumac Aleksandar Vučković. Pitala sam reditelja kako ćemo "odbraniti" razliku u godinama, a Jagoš je rekao: "Talenat nema godine"... Predstava se radi u koprodukciji s Narodnim pozorištem Republike Srpske, pa su iz Banjaluke u podeli Nikolina Friganović, Željko Erkić i Ljuba Savanović - troje veličanstvenih glumaca. Inače, sve uloge su izjednačene,nema glavne. Glavna je - porodica.

Danas nije samo porodica u krizi?

- Kada sam odrastala, društvo je nametalo neka pravila kojih više nema. Evo, da krenemo od obrazovanja. Jedna od prvih reči koju su moja deca naučila u školi je - štrajk. Nastavnici su štrajkovali nezadovoljni platama, što opet govori o njihovom statusu u društvu. S druge strane, deci su data neka "prava", pa je urušavanje autoriteta jedan od osnovnih problema i u školi i u porodici. Počinje da preti roditelju da će ga prijaviti, jer je i to "pravo" deteta. I sve, kao, zarad dečjih prava, a nikad više vršnjačkog nasilja! Mnogo je nasilja i u porodici, zato oni kasnije ponavljaju neke modele ponašanja. U našoj predstavi osmi lik je jedan dečak, koji na kraju izgovara rečenicu: "Ko sam ja?"

Kriza identiteta je i kod odraslih, a kamoli dece?

- Izobličeni smo iznutra, mada se primećuje samo ono spolja. Videla sam neke ozbiljne žene kako svojim ćerkama poklanjaju plastične operacije za 18. rođendan. Za mene je to vrhunac izopačenosti. Ta majka zapravo poručuje: "Ćerko moja, dobro ćeš se udati, bićeš lepotica i ličićeš na sve druge devojke". Ne dešava se to samo nama u Srbiji. Čini mi se da smo ono najgore uzeli sa zapada. I nije sve kao što izgleda. Neke zemlje koje nam se čine savršene, kao Norveška i Švajcarska, imaju ogroman broj samoubistava, nasilja, serijskih zločina. Ta spolja uređena društva, često imaju drugačija lica - odnosno naličja. Rat koji se dešava u Ukrajini još više pomera svet u lošem pravcu, tek ćemo videti posledice.

Kažete da ih mi odavde ne primećujemo?

- Već smo iskusili sve krize i nevolje, možemo mnogo da izdržimo, istrenirani smo za to. Nekad mislim ni da ušuškanost u bezbrižnost nije dobra. Proklet je čovek, često nezasit, pa i u tim "uređenim zemljama" - postaje mu dosadno. Čini mi se da iz te dosade teži nečemu što izlazi iz okvira prirodnog ustrojstva. Sloboda je reč koja se u takvim društvima, najviše zloupotrebljava. Naravno, svako treba da živi slobodno u svoja četiri zida, imam samo problem da se moje dete edukuje kako majka i otac mogu da budu i - "ono". Mislim da će to definitivno uništiti čovečanstvo i da nema nikakve veze sa ljudskim pravima i rodnom ravnopravnošću. Izopačenja se prelivaju, što je zemlja razvijenija takve stvari pre iz nje kreću. Pa i rijaliti je došao iz "uređenih" država, sa zapada. Nema drugog izraza za ovu pojavu, osim moralne prostitucije.

Živimo u voajerizmu, od društvenih mreža do rijalitija?

- Posledice su strašne, neka deca počinju da sanjaju da i sami postanu deo rijalitija jer je to najkraći put do javne prisutnosti i popularnosti, koju će posle naplatiti kroz ovo ili ono... Često osećam kao da svi imamo nekog velikog brata koji nam nameće šta i kako da mislimo. I da li uopšte da mislimo.

Pred nama je Prvi maj, je li rad vredan "praznovanja" kao nekada?

- Zato što nije vrednovan kao nekada, tako nam i jeste. Ranije je važilo ako ulažeš u svoje obrazovanje i školuješ se, moći ćeš da radiš i kao koristan član privređuješ u društvu. Sada se već godinama suočavamo sa činjenicom da neka deca koja su završila teške fakultete sede i nemaju posla, ili odlaze u inostranstvo gde su večiti stranci. Mnogo njih izgovara i rečenicu: "A što bi se školovali, kad već decenijama niko to ne vrednuje i ne poštuje?". Jer, postoje privatni fakulteti koje svako može da završi vrlo lako, dođe do diplome i stane na crtu sa tim mladim ljudima. I šta se onda dešava? Opet se ne vrednuje njihovo znanje, nego onaj koji ima vezu ili novac da plati radno mesto. Šta da kažeš detetu: "Stavi silikone, udaj se bogato. A najbogatiji su ti kriminalci, pa biraj nekog starijeg (pošto će ga sigurno ubiti) i ti sve naslediti!" Monstruozno.

Šta vi kažete svojoj deci?

- Mogu samo da pokazujem sopstvenim primerom. Završila sam školu, bila vredna, nisam preskakala stepenike. Nailazila sam na prepreke, neke su me nepravde stizale, ali sam ih sve izdržala, ojačala i išla napred. Njih dve me gledaju i kažu: "Važi, mama, verujemo". Nisam sigurna da mi veruju, ali sam sigurna da je to jedini zdrav put. Ako nisi zdrav u glavi, džaba ti i novci i uspesi. Kako će im biti, ne znam. Ni u moje vreme nije bilo lako, studirala sam dok se na ovim prostorima vodio rat. Ipak, imam strast za životom i dobar osnov za preživljavanje. Kad nemam, verujem biće bolje, kad imam - sklona sam da to lako dam, jer verujem doći će opet.

Možda je ključ nezadovoljstva i u prevelikim očekivanjima?

- Kad smo odrastali, gledali smo dva TV programa i bili srećni kad presnimimo dobre kasete. Sad klikneš, i sve ti je dostupno. U kući imamo gramofon i moj suprug (Vladimir Petričević, kompozitor) stalno pušta neke ploče, nameće taj zvuk i deci. Eto, tako utiče na njih iz ugla svoje profesije. Obe su okrenute kulturi, jer smo nas dvoje u tom poslu. A opet, moja mlađa ćerka sluša muziku od koje se ježim! Nadam se da je to samo faza i da će proći. Uostalom, tokom odrastanja i ja sam volela "Led cepelin" i "Metaliku" koji nisu bili prijatni za uši mojih roditelja. Ipak, uz njih sam naučila i šta je evergrin i neke neprolazne vrednosti.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije