IZGARAM ZA POZORIŠTE KAO I OTAC: Intervju - Vanja Ejdus

OVA pozorišna godina posrećila se prvakinji Drame nacionalnog teatra Vanji Ejdus: predstava "Uspavanka za Aleksiju Rajčić" donela joj je nekoliko značajnih priznanja, a uloga Elizabet Blejk u predstavi "Očevi i oci" osvojila je, već na premijeri, i publiku i kritiku: lik strankinje koja dolazi u porodicu Medaković i Srbiju "legla" joj je kao da je rođena Engleskinja - sa savršenim osećajem za meru, u govoru kao i gestu, igrala je Selenićevu junakinju nesnađenu u našim, uvek komplikovanim političkim prilikama...

Foto M. Obradović

- Krenulo je nekako spontano, mada tekst i taj gramatički nepravilan govor nije bilo lako zapamtiti. O pokretima nisam ni razmišljala, radili smo sve "iznutra", iz odnosa i situacija. Nešto sam i nesvesno upijala čitajući roman i odličnu dramatizaciju Kate Đermati - kaže na početku razgovora Vanja Ejdus. - Nisam gledala na jutjub-kanalu kultnu predstavu Ateljea 212, baš da nešto ne bih nesvesno preuzela. Inače, na jednom podkastu našla sam intervju s nekom devojkom sa Novog Zelanda, tek da osetim kako govori srpski. Bilo mi je važno da Elizabeta bude baš onakva kako ju je Selenić opisao: spolja hladna i stamena, a iznutra živa vatra. Interesantan je taj njen spoj senzibilnosti i hladnoće, zato i sve deluje tako svedeno. Naoko suzdržana, ona iznutra poseduje krhkost i istančanu osetljivost.

Foto M. Obradović

Koliko je gest važan u stvaranju lika? Glumci često ponavljaju određene pokrete, vadeći ih iz svojih "fioka".

- Neke uloge te, jednostavno, odvedu na pravi put. Poslednja tri procesa ("Uspavanka za Aleksiju Rajčić", "Sitnice koje život znače" i "Očevi i oci") dosta su me promenila. Puno sam naučila, kao da sam osvojila prostor neke suzdržanije glume. Ima to veze sa iskustvom, godinama i samopouzdanjem. Očistila sam se od viškova za koje sam se ranije hvatala i "kićenja" stvari iz želje da nešto pokažem, dokažem ili se osiguram. Shvatila sam da neke druge stvari mogu da te pokrenu i kao da sam neke nove škole prošla. Naravno, to ima veze i sa rediteljima. Recimo, dok smo spremali "Uspavanku" Jug Đorđević me je stalno "smanjivao". Plašila sam se da ne budem "ravna", dok na kraju nisam videla rezultat. Tako sam se ohrabrila. Onda sam radila "Sitnice" gde je, takođe, vrlo svedena, filmska gluma. I Veljko Mićunović je tražio da se u predstavi "Očevi i oci" što manje spolja pokazuje... Naišla sam, zapravo, na tri reditelja i tri procesa koji su bili na istom tragu.

Foto M. Obradović

Samopouzdanje se gradi i priznanjima, puno ste ih dobili u poslednje vreme?

- Mislim da se najviše gradi iskustvom. I radom. Igrala sam u mnogo različitih predstava i procesa. Dosta je to kilometraže na sceni, što suštinski uliva najviše samopouzdanja. Retko sam odbijala uloge, smatrajući da je glumački trening najvažniji, pa makar i da ne ispadne ne znam kakva predstava i uloga. Puno sam se trošila, puno vremena provodila u pozorištu. Ali, nije mi žao.

Stalno širite spektar svojih znanja i interesovanja. Vodite različite radionice, nedavno ste dramatizovali i "Gospođicu" u Banjaluci?

- U umetnosti je sve povezano i slično. Kao mlada vodila sam radionice sa decom, otvorila školu u "Majdanu", osmislila i rad sa odraslima, pa prešla u "Parobrod". Onda me je Vlade Dekić pozvao u "Kolo", u kome sam osam godina imala radionice sa igračima. Tako smo za etno-samit festival napravili tri male predstave... Pošto sam oduvek volela da pišem, ležeći tokom trudnoće 2009. godine, s drugaricom i rediteljkom Đurđom Tešić poželela sam da dramatizujem Andrićevu "Gospođicu". Pošto su neki planovi tada propali, zatvorila sam kompjuter i više nisam zapisala ni reč! Bila sam razočarana, jer u taj rad sam uložila više truda nego i u jednu ulogu. Trinaest godina kasnije, neverovatnim sticajem okolnosti, iz Banjaluke su pozvali Đurđu da režira baš "Gospođicu"! Shvatila sam da postoji neka viša pravda. Ne samo da je predstava zaživela, nego uskoro ide i na Sterijino pozorje.

Foto M. Obradović

Nasledili ste od oca Predraga Ejdusa izuzetnu ljubav prema pozorištu ?

- Odrasla sam uz tatu u pozorištu i strasno sam vezana za teatar. Izgaram za njega! Sve me zanima i sve volim. U kući nam je pozorište uvek bilo na pijedestalu. Gledali smo jedno drugo na sceni, odlazili na različite predstave, svađali se zažareno, u dnevnoj sobi čitali naglas kritike, raspravljali se. Tati je pozorište bilo veoma važno i ako me je čemu naučio onda je to ljubav prema teatru i pozorišna etika. Uvek mi je govorio "samo radi" i ljutio se ako vratim neku ulogu. Verovao je da je sve trening, da glumac mora da vežba, da istražuje, proba.

Prvu veliku, Sterijinu nagradu, dobili ste već na početku karijere - za Hasanaginicu 2002. godine. U istim ste "cipelama" već dve decenije?

Foto M. Obradović

- Nedavno je obeleženo 150. izvođenje, trenutno je najdugovečnija predstava u Narodnom pozorištu. Retke su predstave koje tako dugo traju. Inače, jako je čudno kad igraš istu ulogu sa 23 i sa 46 godina. Sve se menja, život prolazi, a kad staneš na scenu kao da je vreme stalo. Iste okolnosti, scenografija, ambijent, ti u istom kostimu... I ja se često pitam da li se moja glumačka sredstva menjaju. Sigurno da, sa glumačkim i privatnim sazrevanjem. Neobično je iskustvo, jer kad sam počela bila sam mlada, nisam imala ni dete. A sada mi je ćerka tinejdžerka. Na proslavi jubileja izjavila sam: "Ko bi rekao da će tako dugo trajati..." Na šta se Jagoš našalio i kazao: "Jesam li ja vama rekao, biće jednom: 'Sklonite ovu babu sa scene'"!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije