KLASIKE NIKAD NIJE MNOGO, A NI – DOVOLJNO: Najznačajniji naslovi književne baštine na domaćim pozorišnim scenama u prošloj godini (1)

U GODINI za nama pozorište su obeležili veliki klasici. Možda zvuči kao pleonazam, ipak, samo ovom sintagmom moguće je objediniti naslove koji su kao kokice iskakali jedan za drugim na našoj sceni : "Rat i mir", "Magbet", "Božanstvena komedija", "Edip", "Pokojnik", "Idiot", "Tit Andronik".

Foto: Promo BDP

Iako je kalendarska godina završena, sezona je tek na sredini, pa u narednom periodu očekujemo i "Razvojni put Bore Šnajdera", "Majstora i Margaritu", "Očeve i oce"...

Beogradsko dramsko je prošlog oktobra najavljujući klasične naslove celu sezonu nazvalo "To je magija", a isti bi se slogan mogao preneti i na druge pozornice i predstave s potpisom uglednih rediteljskih imena poput Vita Taufera, Franca Kastorfa, Egona Savina, Jagoša Markovića, Borisa Liješevića, Andraša Urbana, Ivice Buljana i drugih. Večna dela svetske i domaće književnosti ciklično se vraćaju na pozornicu kada po proceni reditelja i uprava, najbolje "korespondiraju" s vremenom.

Zašto su neki naslovi izazov za (po)novo čitanje velikana, pokušao je svojevremeno da objasni u svom kratkom eseju ("Zašto čitati klasiku") italijanski pisac Italo Kalvino u četrnaest tačaka. Jedna od njih je možda najtačnija i najkonciznija: "Klasik jeste knjiga koja nikada nije ispričala sve što je imala da kaže".

foto:Nebojša Babić

Ta ponovna čitanja, snažan su motiv za nove generacije pozorišnih stvaralaca da se uvek iznova, shodno sopstvenom afinitetu i društvenom trenutku, vraćaju pojedinim naslovima. Povoda ne manjka, pa pravo pitanje i nije da li klasike ima mnogo, već dovoljno?

- Problem je što je, u stvari, nema koliko bi trebalo! "Nora" je u Narodnom pozorištu izvedena posle ravno sto godina. Kako je moguće da je nije bilo čitav vek?! Nemam objašnjenje - kaže Tanja Mandić Rigonat, koja je upravo ovu Ibzenovu dramu postavila na scenu nacionalnog teatra. - Ušla sam u pozorišni život sa diplomskom predstavom "Gospođicom Julijom", a onda sam veoma dugo čekala sličan naslov. Mladim ljudima retko se ukazuje takva prilika. Neigranje klasike apsolutni je nemar i spada u nešto što se zove repertoarski promašaj. Nekada je uslovljeno i okolnostima. Dramske predstave, nažalost, imaju mesečno samo deset termina na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, budući da je dele sa Operom i Baletom.

"Tit Andronik" Foto N. Babić

Naša rediteljka dodaje i da je potpuno netačna teza kako je klasika nekomercijalna, odnosno da publika želi da gleda lake forme.

- Sve klasične predstave krcate su i rasprodate danima unapred. "Zli dusi" imali su premijeru 2011, igraju se i danas pred punom salom. A šest godina sam se borila za tu predstavu, nudila sam je mnogim teatrima i nailazila na odbijanje. Uradila sam i dramatizaciju, što je samo po sebi, poduhvat. Ispostavilo se da je to lakše, nego izboriti se da se "Zli dusi" postave na scenu...

Foto Z. Jovanović

Na pitanje kako objašnjava činjenicu da su godinu za nama obeležili mnogi "moćni" naslovi (pa i njegov "Tit Andronik"), reditelj Andraš Urban odgovara:

- Mislim da to ima veze i sa marketingom pozorišta. Veliki naslovi možda su primamljiviji za publiku. Savremeni tekst uvek nosi rizik i predstavlja avanturu, zato pozorišta za njih moraju da imaju i smelosti. Mada, uvek možemo govoriti o nekoj vrsti provere kad se vraćamo klasicima i nekim večnim, ljudskim temama. Interesantno je i suočiti se stvarnošću koja se artikulisala u prošlosti. Ova dela nisu ostala reda radi, već zato što govore nešto značajno o čoveku. Naravno, sam izbor ne znači da je i realizacija tog projekta u "istorijskom" maniru.

foto:Arhiva "Novosti"

Da pozorišni ljudi u trci za "kasa štihom" često prave greške u koracima, potvrđuje i Nataša Ninković na osnovu svog bogatog i raznovrsnog iskustva:

- Čini mi se da smo dosta potcenjivali publiku, verujući da je sklona lakom sadržaju i zabavi. Verujem da su ove sezone "Edip" i "Magbet" pokazali da današnjem gledaocu možemo i te kako približiti velike teme i večna pitanja koja se provlače kroz klasiku sa potpuno savremenim kontekstom, tako da joj nijednog trenutka ne oduzmemo punoću, snagu i dostojanstvo kojim ta literatura obiluje. I da nas takve predstave, ako su dobro urađene, vodi u katarzično stanje, poistovećivanje, zapitanost i emotivno ispunjenje. Nažalost, sve su to rariteti u savremenim životima, mada naša duša vapi za njima.

Foto Igor Marinković

PREVODI

HVATAMO se ukoštac i sa zastarelim prevodima, nekada ih "osavremenjujemo", posvećujući se svakoj rečenici - objašnjava Tatjana Mandić Rigonat. - Za "Noru" sam , na primer, konsultovala čak četiri prevoda. Bilo kako bilo, nepobitna je činjenica da za mnoge klasične tekstove u našim teatrima postoje liste čekanja.

ŠEKSPIR PO MANIRIMA 19. VEKA

KAD me pitaju da li će to biti Šekspir u "klasičnom" ili savremenom smislu, onda znam da misle na Šekspira po manirima i stilovima kraja 19. veka - kaže Andraš Urban. Jer, to se smatra kao "pravi" Šekspir, a ne 16. stoleće - kada su nastala.

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 1

VELIKA LITERATURA I SUROVE SAVREMENE TEME: Najbolje pozorišne predstave sa beogradskih scena u protekloj godini

03. 01. 2023. u 18:00

Kultura

0 1

POZORIŠNA KRITIKA: Pobuna kao težak rad

26. 12. 2022. u 13:11

Kultura

0 1

STVARNOST MORA DA SE PODNOSI DA BISMO PREŽIVELI: Andraš Urban, reditelj za „Novosti“

25. 12. 2022. u 15:00

Kultura

0 0

OGOLILA SAM DUŠU PRED PUBLIKOM, A ONA MI UZVRATILA: Minja Peković, prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Subotici

18. 12. 2022. u 13:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije