KAKO JE ŽIVEO, TAKO JE I PISAO: U Srpskoj književnoj zadruzi održana komemoracija velikom piscu i akademiku Milovanu Danojliću

KOMEMORACIJA velikom piscu i akademiku Milovanu Danojliću održana je juče u SKZ, čiji je predsednik bio punih devet godina (od 2013. do 2022).

Foto Z. Jovanović

Otvarajući skup, Milo Lompar, predsednik SKZ, rekao je da je Danojlić uložio ogroman trud da se SKZ održi u teškim vremenima.

- Pomerajući se, tokom tmurnih novembarskih dana, iz polja aktuelnog književnog života u sferu književne istorije, sferu u kojoj pravi pisci započinju svoj večni život, Milovan Danojlić nas je, još jednom, doveo u priliku da vidimo i svu raznolikost i bogatstvo njegovog opusa i razloge zbog kojih je taj opus u samom vrhu srpske književnosti druge polovine 20. i prve polovine 21. veka - rekao je dr Radivoje Mikić. - Još od knjige "Urođenički psalmi", objavljene sada tako daleke 1957. godine, bilo je jasno da je u književnost ušao veliki pesnik koji će, vrlo brzo, da pokaže jednu retku sposobnost za neosetno prelaženje granica između književnih rodova i vrsta, sposobnost koju su imali samo najveći naši pisci modernog doba. Kao i oni, i Milovan Danojlić je iz hermetičkog pesničkog izraza najpre zakoračio u sferu jasnosti i jednostavnosti, a potom je, ukrštajući poeziju i prozu, počeo da piše svoje "lirske rasprave" iz kojih se, vremenom, izrodila jedna vrsta romana u kome se sa mnogo topline slika i zauvek potonuli svet detinjstva i pokušaji da se, uz mnogo muka, stigne u tzv. veliki svet, stigne na onu pozornicu na kojoj se odigrava sama drama našeg vremena.

Foto Z. Jovanović

Odlazeći od onoga što mu je bilo početak i osnova, Danojlić je umeo i da se vraća, istakao je Mikić i dodao:

- U knjigama, kakve su "Zmijin svlak" i "Godina prolazi kroz avliju", u proznom obliku a uz jedan baladični ton ispeva veliku pohvalu jednostavnosti onog oblika života koji je sebe vezao uz prirodu. Sve vreme učeći, sve vreme se uključujući u jedan složeni dijalog sa evropskom i svetskom kulturom, Danojlić je pokazao da za pravog stvaraoca nema granica, da njegov duh postaje posuda u koju se slivaju svi plodovi. I baš to je, nema sumnje, doprinelo i postepenom a vrlo vidljivom uvećavanju jezičkog i stilskog majstorstva, majstorstva koje je u srpskoj književnosti i kulturi sasvim retko.

U besedi, akademik Matija Bećković prisetio se kako je pre više od 60 godina u Francuskoj ulici, kod Narodnog pozorišta, rekao Branku Miljkoviću: "Najtalentovaniji je Mića Danojlić."

Foto Z. Jovanović

- Branko se saglasio i u prilog mojoj reči dodao nekoliko rečenica koje sam zaboravio. To mu je bilo još lakše priznati, jer Branko nije slovio kao najtalentovaniji nego kao najobrazovaniji. Mića je grunuo prvom knjigom i izazvao erupciju kao novi mladi vulkan koji je proradio u posleratnoj srpskoj poeziji... Recitovao na trgovima: "Idiote moj živote što si tako crn/ Kiša pada biće grada procvetaće trn", urlao je prodavajući novine, nosio katanac zaključan kroz dve rupice na francuskoj beretki. Postao je i glavna zvezda dočekivana ovacijama na festivalima poezije.

Bećković je podsetio i na Danojlićeve reči:

- Naša snaga je u energiji koju preci sabiše u reči. Kad su živi, Srbi su živi u jeziku. To je naše sveto nasleđe, to je sve što imamo.

Foto Z. Jovanović

Akademik se prisetio i kako je Danojlić opisivao svoje pesničke početke:

- Čupao sam se iz pomrčine postojanja, trzao sam se bez ikakvog plana, srljao sam grlom u jagode. Vrlo malo sam znao, ono najvažnije sam slutio, i, čini mi se, u suštini se nisam varao. Kako sam živeo, tako sam i pisao: u stanju zbrkanog uzbuđenja. Opijao sam se rečima, uzbuđivao ritmovima, i nisam se pitao koliko to što zapisujem može druge uzbuditi. I opet, bez obzira na vrednost ranih pesama, rekao bih da sam, sa stihovima i u stihovima, ponajmanje grešio. Kad bih mogao odrekao bih se ponečeg iz članaka, iz proze, iz praktičnog delovanja, od postupaka prema drugima. A pesma, pesma je uvek u pravu.

Svoju besedu Bećković je završio rečima:

- Ko ga bude zamišljao po njegovoj rečenici, zamišljaće ga mirnog kao mramor, a ne kao jasiku koja treperi i kad drugo drveće miruje. Nahvatao se strahova koje je krio i od kojih je bežao. Izvor koji je zatrpavao svakojakim znanjima i drugim jezicima izbijao je na drugom mestu i nije mogao presušiti do poslednjeg daha, kao ni Savina voda na vrhu Durmitora. Slava Milovanu Danojliću, meteoritu koji je pao u Ivanovce 1937, a vratio se na nebo 2022. godine.

Danojlićeve pesme čitala je glumica Jana Salamandić, a slikar Dragan Bušić poklonio je Zadruzi portret velikog pisca.

DUGO TRAGAO ZA SOBOM

BEĆKOVIĆ kaže da nije ni slutio "koliko se različitih darova krilo u živom izvoru koji je proradio pod imenom Milovan Danojlić":

- I on je svoj izvor obogaćivao, proširivao i produbljivao i gotovo da nema književne forme u kojoj se nije potvrđivao. Nije ga razvalio, ali je sebe kao pesnika pomerao u stranu i postajao i prozni pisac i nenadmašni prevodilac, i vrstan esejist i jezički znalac i čistunac i književni feljtonist bez premca, a opet od njegove lirske proze, poput one u "Godini koja prolazi kroz avliju", teško da imamo čistije lirike. Ne znam nijednog pesnika koji se odmah našao a da je potom duže tragao za sobom...

Preporučujemo

Kultura

0 1

POEZIJA KAO DRUGO IME ZA ISTINU: Uz "Književni vijenac Kozare" za životno djelo Milovanu Danojliću

07. 12. 2022. u 10:51

Kultura

0 2

SAHRANjEN MILOVAN DANOJLIĆ: U najužem krugu porodice kod Ljiga ispraćen veliki srpski pisac

02. 12. 2022. u 18:35

Kultura

0 2

DANOJLIĆU POSTHUMNO "ĐAK KAPLAR": Akademik, pesnik i književnik biće sahranjen danas u rodnim Ivanovcima kod Ljiga

02. 12. 2022. u 08:45

Kultura

0 0

BEŽAO ČIM STVARNOST POČNE DA GA ŽULjA: Danojlić - Ni u jednoj koži ne mogu ostati predugo, sebi zamećem tragove (FOTO)

27. 11. 2022. u 10:33

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije