DIJEGO FUZARO: Zabava i teror

ISTORIZACIJA pogleda može nam olakšati rad na razumevanju epidemijske krize kao metode upravljanja.

Foto: Kosta Hakman Pont-neuf/Muzej savremene umetnosti

Generalne probe upotrebe sanitarne vanredne situacije, kao umetnosti liberalnih vlada, datiraju još od 2005. godine, to jest od iste one godine u kojoj je dr Ričard Hačet razradio svoj plan otpora kroz zatvaranje i socijalnu distancu prema mogućim bioterorističkim napadima.

Te godine SZO, oličena u svom koordinatoru Dejvidu Nabaru, najavila je mogućnost 150.000.000 smrtnih slučajeva od nadolazećeg ptičjeg gripa. SZO je već 2005. predložila biopolitičku strategiju obuzdavanja koju države u to vreme još uvek nisu bile spremne da prihvate. Ptičji grip iz 2005. je tadašnji direktor SZO Klaus Šter predstavio kao infekciju koja može da izazove do sedam miliona smrtnih slučajeva širom sveta; upoređena je i sa španskom groznicom iz 1918. godine. Ptičji grip je, kao što znamo, izazvao samo nekoliko stotina smrtnih slučajeva širom sveta.

Usledilo je, potom, oglašavanje SZO 2009. godine, koja je izdala novo upozorenje povodom pandemije zbog širenja virusa gripa H1N1 (tzv. svinjski grip). Godinu i po dana nakon te pojave, 2010. godine, svinjski grip je izumro: zarazio je 482.000 ljudi i izazvao ne više od 20.000 smrtnih ishoda širom sveta, međutim, tada dolazi do izmišljanja izvesnih mera za suprotstavljanje širenju virusa, mera koje će tek 2020. prerasti u junake priče u punom smislu te reči. CDC grupa (Centar za kontrolu i prevenciju bolesti) 16. juna 2010. godine, na primer, objavila je članak pod naslovom "Pandemija H1N1 2009: Sumarni detalji, april 2009 - april 2010", u kojoj se moglo pročitati: "Mere socijalnog distanciranja imaju za cilj da povećaju distancu između ljudi, one podrazumevaju ostajanje kod kuće u slučaju bolesti, osim kada se traži medicinska pomoć, kao i izbegavanje okupljanja, rad na daljinu, rad od kuće, zatvaranje škola."

Teško je reći da li su 2005. i 2009. delovali slabiji virusi od virusa korona 2020, ili je pak reč o tome da tih godina još uvek nije došlo vreme za promenu paradigme. Čini se da u prilog ovom drugom tumačenju stoji, štaviše, činjenica da je 2015. u Italiji od epidemije sezonskog gripa umrlo 50.000 ljudi. Ipak, u 2018. sezonski grip izazvao je, na vrhuncu svog širenja, hospitalizaciju, na intenzivnoj nezi nešto više od 800 Italijana. S druge strane, 2017. godine bilo je 500.000 smrtnih slučajeva širom sveta zbog epidemije sezonskog gripa; tu vest su objavile i novine, naglašavajući tragičnu situaciju u kojoj su se našle bolnice i jedinice intenzivne nege...

Ipak, ni u jednom od upravo pomenutih slučajeva infekcije nisu iskorišćene kao oružje ucene za oduzimanje osnovnih prava i sloboda. Medijski i politički pritisak jasno su se fokusirali, između 2005. (ptičji grip) i 2009. (svinjski grip), i u vremenskom rasponu između 2015. i 2019. godine, na druge strateške prioritete, uglavnom kružeći oko potencijalnih žarišta rata protiv terorizma i ekonomsko-finansijskog vanrednog stanja. Ono što je međutim, izvesno, jeste da je dolazak virusa korona kao "najvažnije zdravstvene vanredne situacije našeg vremena" pružio konkretnu priliku da se u potpunosti sprovede ono o čemu se već otvoreno teoretisalo najmanje petnaest godina.

***
Upustimo li se u istoriju modela koje vlast primenjuje u upravljanju narodima na Zapadu, ispostavilo bi se, u krajnoj sintezi, da postoje dva osnovna: zabava i teror. Moć ima za cilj da upravlja odvlačenjem pažnje svojim podanicima tako da se oni, zaneseni razigranim entuzijazmom i euforijom bezglavog uživanja, zabavljaju boravkom u zoni udobnosti bez mišljenja (comfortzone). To je metod dobro poznat Rimljanima, panem et circenses. Na tragu "Misli" Bleza Paskala, premisa "zabava" odnosi se na latinsko sede vertere: pravilno govoreći, to znači omesti, skrenuti pažnju, skrenuti pogled.
Drugi modalitet koji koristi moć na Zapadu jeste taj koji ću, radi jednostavnosti, definisati kao fobiopolitiku: politiku koja koristi strah kao metod upravljanja. Ako je prvi modalitet usredsređen na zabavu, zasnovan na strategiji koja podstiče subjekte da ne razmišljaju ni o čemu drugom osim o svom tupavom uživanju, koje je lišeno bilo kakve duhovne širine, drugi, zasnovan na strahu, kreće se ka suprotnom cilju: on dovodi do toga da se subjekti trajno zadržavaju pod kontrolom terora tako da nisu u stanju da misle ni na šta drugo.

Shvaćen i na taj način primenjen, grčki "strah", postaje izvanredan metod upravljanja koji se utiskuje u život svakog ponaosob i svih u opštem smislu: da bi spasao svoj život izložen ekstremnoj opasnosti, preplašeni podanik gotovo voljno prihvata svaku vrstu odredbe, čak i one koje očigledno štete osnovnim slobodama. Paralisane su njegove racionalne sposobnosti i kritički duh: preovladavaju emocionalnost, bezuslovno i pasivno prepuštanje uspostavljenom autoritetu, koji se doživljava kao jedini spas. U tom okviru shvataju se i Jingerova razmatranja u delu "Preko linije": najveća opasnost za tirane je da njihovi podanici prestanu da se plaše.

Fobiopolitika, nadovezujući se, neometano prelazi u psihopolitiku: pod neprestanom pretnjom, uplašen i uvek predosećajući potencijalnu neposrednu katastrofu, podanik postaje idealni poslušni rob, onaj koji je, zarad golog života, spreman da se u potpunosti preda moći i zavoli vlastite umirujuće okove. Nije li to možda jedna od velikih lekcija hegelovske dijalektike, one po kojoj je "sluga" onaj koji se odriče slobode i pokorava se, s jedinim ciljem da spase svoj život?...

Nekom vrstom "Ludovikovog tretmana", s prevaspitavajućim slikama, dostojnim jedne Paklene pomorandže, jezivi i nesumnjivo odvratni medijski spektakl kovčega u Bergamu pokazivao je jasne fobiopolitičke namere, sa ciljem primoravanja ljudi da bespogovorno i bez neslaganja prihvate novo pakleno društvo socijalne distance, prisilnog kućnog zatvaranja, rada od kuće, nadzora iznad i ispod kože, tele-škole i sve veće pauperizacije srednje klase. Mrtvi iz Bergama ubijani su dva puta: prvi put virusom ili, tačnije, njegovim dejstvom na štetne efekte liberalizma na zdravstveni sistem; drugi put, preko onih što su iskoristili njihovu smrt za jasne političke ciljeve, saobraženi strategiji sanitarne napetosti. Cilj je nedvosmisleno bio fobiopolitički poredak, u vidu zastrašujućeg upozorenja. Glavno upozorenje fobiopolitičke moći glasi da je to sudbina koja će neminovno dočekati svakoga ko se usudi da zanemari mere "nove normalnosti", izlazeći iz doma, kršeći princip socijalnog distanciranja i zaluđujući se mogućnošću života u obliku vremena normalnosti pre virusa korona.

(Odlomci iz knjige "Globalni udar - terapeutski kapitalizam i Veliki reset", izdavač "Akademska knjiga", prevod Konstantin Dragaš)

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI

Preporučujemo

Kultura

0 1

OTVORENA IZLOŽBA MILICE LOPIČIĆ U NGVU: Kada umetnost postaje roba?

14. 11. 2022. u 16:35

Kultura

0 0

NAGRAĐENE "TRPELE" STIŽU U BEOGRAD: Predstava nastala u saradnji kraljevačkog i šabačkog pozorišta na sceni Bitef teatra

14. 11. 2022. u 15:56

Panorama

0 0

NISU ZA BRAK: Pet znakova koji se najčešće razvode

11. 11. 2022. u 08:14

Dr Novosti

0 0

DA LI JE SLANINA ZDRAVA? Šta sadrži, da li goji i koliko smemo da je jedemo

11. 11. 2022. u 10:29

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije