PRIČA SE UVEK PONAŠA KAO VODA: Književnik Goran Petrović o dva nova romana "Papir" i "Ikonostas" koja su predstavljena na Sajmu knjiga

Марина Мирковић

10. 11. 2022. u 06:40

PISAC Goran Petrović, odavno uvršten u red živih klasika,svoj je prijem u Srpsku akademiju nauka i umetnosti pre četiri godine ozvaničio pristupnim govorom - pričom naslovljenom "Papir", koja je otkrila fascinaciju ovog umetnika tom, vazda posve jedinstvenom tvari, procesom nastanka materijala na kom se hiljadama godina ispisuje slovo, reč, rečenica, koji reči i priče čuva uvezan u knjige...

ПРИЧА СЕ УВЕК ПОНАША КАО ВОДА: Књижевник Горан Петровић о два нова романа Папир и Иконостас која су представљена на Сајму књига

Foto Z. Jovanović

Papir se sada nanovo obreo u naslovu, i u fokusu nove knjige ovog pisca, postavši svojevrsnim junakom i temom Petrovićevog romana koji predstavlja prvu priču - "prvi tok" u takozvanom (kako i nadnaslov veli) "romanu delti" u nastajanju. Istovremeno kad i "Papir", "Laguna" je pred Sajam knjiga objavila i Petrovićev roman "Ikonostas", drugu priču odnosno "drugi tok" u tom planiranom univerzumu alegoričnih pripovesti, čija se radnja raspliće od srednjeg veka, sve do dana koje smatramo našim.

- Ovaj će ciklus, venac, ili roman delta, kako kazuje nadnaslov obe knjige, uvezati nadam se - Bože, zdravlja, više od deset, a svakako manje od sto - što bi ipak bilo previše, mojih romana, različitih obima - otkrio je Petrović kao gost sajamske tribine "Pišem, dakle postojim", u razgovoru sa teoretičarkom književnosti i kritičarkom Slađanom Ilić.

- Još pre tridesetak godina, već posle "Sitničarnice", uneo sam prve beleške za roman, priču koja je potom i sama počela da se usitnjava, deli, grana na sve strane, dok su likovi, događaji i mesta počeli da se previše komplikuju, a bogme i da komplikuju moj život...

Radeći u tom, tri decenije dugom međuvremenu, na raznim drugim delima i celinama, pisac se, kako kaže, osećao kao neka vrsta Buridanovog magarca, s tim da on nije ostajao gladan već je, u svojoj neodlučnosti, uzimao malo sa jednog malo sa drugog stoga sena.

Sada su se, najzad stekli uslovi da sve te svoje, u umu davno "postavljene" pripovesti prenese na papir - i istovremeno ih usitni, ali i "ukrupni", dajući im novi zamah tako što ih, kao pojedinačne tokove, uvodi ka zajedničkoj delti.

- Ispada da uvodim nekakav novi žanr, roman deltu, ali sama se priča tako ponašala, i uvek se ponaša kao voda. U svim se ovim knjigama polazi od istorije, ona je početna inspiracija. Istorija su obale neke reke, biva da voda u koritu usahne, a biva i da ona obale podrije... - ispričao je pisac, istakavši da on teži onome čemu i jedan junak romana "Papir", da poput Mikelanđela stvara (književnu) celinu, kojoj ništa ne remeti celovitost.

- Počinjem sa novelom "Papir" laganog, dekameronovsko-bokačovskog daha i italijanskog šmeka, o radionicama za izradu najfinijeg papira iz Amalfija, gradića u kom se u to doba demokratizacije i zamaha privrede stekao veliki broj radionica te vrste - objasnio je Petrović, kome je priča o jednom događaju u renesansnoj Italiji poslužila kao početna tačka da izatka raskošno ispripovedanu povest, i uobliči je pritom u dalekosežnu i duhovitu metaforu o smenama života i smrti, o tajnama pisanja i stvaranja uopšte.

Foto privatna arhiva

Za posedovanje ovog papira, koji su vlasnici manufaktura izrađivali od iznošene odeće (pri čemu im je smrtnost za perioda kuge obezbedila obilje sirovina, kada su se prerađivači namah obogatili "pretvarajući" rite skinute sa tek umrlih u najfiniji papir), nije bilo dovoljno da kupac ima čime da ga plati - i to, što su proizvođači birali kupce, činilo ga je još vrednijim. Znala je to i napuljska kraljica zvana Đovana

Nezasita, koja je poslala celu svitu probranih u pohod na ovaj mediteranski gradić, ne bi li kupili znameniti papir i upravo na njemu uobličili i ovekovečili kraljičina osećanja u ljubavnom pismu, upućenom izvesnom Pandolfu Piskopu.

- Neki put čini mi se da se, baš kao što je taj papir iz Amalfija nastajao preradom odeće skinute sa pokojnika, i književnost na potpuno isti način reciklira, obnavlja, dajući novi život nečemu što su stare priče - naveo je Petrović, otkrivši i da se nezaobilazni papir, kao centralni motiv i tema prvog, na jednom mestu "izlio" iz svog toka i prelio u drugi roman, "Ikonostas".

Taj drugi tok romaneskne delte u začetku, smešten je u Srbiju s početka petnaestog veka, za vladavine despota Stefana Lazarevića, u trenutak u kom je njegov tek sagrađeni prestoni dvor u Beogradu trebalo opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore... Sve te odabrane stvari donosiće nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći. Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Petrovića, razastrtoj na tek dvestotinak stranica, one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi.

Foto privatna arhiva

Istina ili fikcija

TEMELjNO se pripremam za pisanje svake knjige, moram da znam sve o periodu u koje pripovest smeštam, da se do detalja uputim u izgled novca, odeće, obuće, hranu tog doba - objasnio je Petrović.

- Bez obzira na te realistične detalje, ili možda upravo zbog njih, ako bih rekao da su moje priče fikcija, možda ću, iz nehata, i slagati! Jer, ko to može da zna, ko može sa izvesnošću da tvrdi da je neka priča izmišljena i da se nije sve zaista baš tako odigralo?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

NEČUVENO! Evo šta Nikola Jokić doživeo u Denver nagetsima (VIDEO)