KNJIŽEVNO PRIJATELJSTVO: Žarko Radaković, pisac i prevodilac, o svojim "knjigama o..."
ČUDNE su dimenzije pisanja zajedno. Na jednoj strani je to slaganje i nadopunjavanje, međusobno stimulisanje, ali dakako je to i opiranje jednoga drugome.
Piscima Davidu Albahariju i Žarku Radakoviću, autorima "Knjige o fotografiji" u izdanju "Lagune", pripala je nedavno nagrada Doma kulture "Studentski grad" za najbolje delo nefikcijske proze - koje se, po mišljenju žirija, izdvojilo po svojoj neobičnoj formi i po plodnom esejističkom susretu dve izgrađene stvaralačke poetike.
Sadejstvo umetnika
Veoma vam je važna ovakva vrsta zajedničkog rada, simbioza sa drugim stvaraocem?
Za Radakovića, plodnog pisca i prevodioca, ova o fotografiji postala je najnovija u nizu "Knjiga o...", premda, kako otkriva, nije takav serijal svesno unapred planirao.
*Povezuje li ipak nekakav koncept, plan, vaše esejističko-epistolarne knjige nastale iz prepiski sa prijateljima piscima, na određene teme?
- Knjige na određenu temu, kakva je i "Knjiga o fotografiji", nisu unapred bile planirane kao "knjiga o...". Stvari su se u tom pravcu razvile slučajno. Nisu nastajale ni izričito epistolarno. Na primer, prve dve moje zajedničke knjige, pisane sa Skotom Abotom - "Ponavljanja" i "Vampiri" - pisane su pošto je jedan od autora prvi napisao svoj deo, da bi na njega onda reagovao drugi, pa su onda tako oba dela i objavljena, hronološki, kao dve knjige u jednoj. U "Knjizi o prijateljstvu" obrnuli smo redosled: objavili smo, na predlog urednice Janje Stjepanović u "Laguni", najpre tekst koji je kasnije nastao, tako nam se učinilo adekvatnijim. Hteli smo da pokažemo kako iz (Skotove) nefikcije nastaje (moja) fikcija. A da će to biti "knjiga o..." nismo ni sanjali. Knjiga se početno zvala "Mi" (pod tim naslovom ona sada upravo izlazi u Americi). Da će se moje pisanje sličnih knjiga nizati kao "knjige o...", ni to nisam ni sanjao, a postalo mi je jasno tek posle Davidove i moje "Knjige o muzici".
*Šta vas je to "Knjiga o muzici" navela da uvidite, a pokazalo se kao presudno?
- Tada sam pomislio da bi vezivanje za određenu temu moglo da mi bude neka vrsta autorske "književne opsesije" i "književnog zadatka". Na jednom gostovanju u Zagrebu, posle javnog razgovora sa Zvonkom Makovićem o umetnosti Julija Knifera, pomislio sam da bismo Maković i ja mogli zajedno da pišemo knjigu o umetnosti (onako kako smo radili David i ja, pišući o muzici), a to sam Maku i predložio, i on se i preliminarno složio, ali smo onda stvar zaboravili. Ali uspeh Davidove i moje "Knjige o muzici" bio je ključan: zajedničko pisanje tada podstaklo je Davida i mene da nastavimo. Na pitanje o čemu da pišemo David je predložio - o fotografiji. Ona jeste oduvek bila medij naše generacije, i upustili smo se u pripovedanje na podlozi fotografije. Tako je počelo, i odvijalo se maestralno. Podsticali smo jedan drugog. Kretali smo svakojako, u svim pravcima, uvek zajedno: i nefikcionalno, i fikcionalno.
*"Knjiga o fotografiji" ostala je dosledno vezana za predmet književnog istraživanja - za fotografiju. A "Knjiga o prijateljstvu", pisana u koautorstvu sa Abotom?
- Ona, recimo, nije imala nikakvu unapred datu orijentaciju. Pre je trebalo da obuhvati gorući segment zajedničkog života dva autora, da se drži dodirnih tačaka njihovih tekućih zajedničkih iskustava. A "prijateljstvo" je tu uglavnom rezultovalo iz književnog istraživanja. Dakle, naslov je proizašao iz čina pisanja. Dok je naslov "Knjige o fotografiji" postojao unapred, i njega smo se držali, čak i kad smo se udaljavali od fotografije, pripovedajući u pravcu istraživanja nečega izvan te teme. Fotografija je tu uvek ostajala polazište. I moglo bi se reći da je nefikcionalno, esejističko, u knjizi bilo samo okvir za fikcionalno pripovedanje. U Davidovim predlozima ja sam video u svakom trenutku najsvetlije uputnice za dalje kretanje. Ovakva simbioza me je veličanstveno obogaćivala i oslobađala.
* Da li to doživljavate kao blagodet posebnog, jedinstvenog spoja dva pisca, ili svako zajedničko stvaranje obogaćuje?
- Čudne su dimenzije pisanja zajedno. Na jednoj strani je to slaganje i nadopunjavanje, međusobno stimulisanje, ali dakako je to i opiranje jednoga drugome. Možda i zato što je pisanje po sebi uvek samotni čin, pa piše se u samoći, u ćeliji. Ali sada, radeći zajedno, nameće se i neka neobična socijalnost. Najedanput su autori jedan drugome i prvi čitaoci. David je meni bio i neka vrsta prototipa čitaoca za koga pišem. Reagujući na njegovo napisano, pisao sam neposredno za njega. U radu sa Skotom je to bilo manje tako, a više neka vrsta zajedničkog izlaženja na scenu, pred publiku koja nas unapred čeka. Reflektori su upaljeni, osećamo tremu. Sa Davidom je bilo drugačije: uvek smo bili sami jedan pred drugim, a da će to kasnije neko treći da čita, bilo nam je nevažno. Pisali smo jedan za drugog. I osećali smo se veličanstveno.
BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI
Preporučujemo
KAJANjE PREDSTOJI: Danteova "Božanstvena komedija" u režiji Franka Kastorfa u BDP
01. 11. 2022. u 10:49
NOVE SVETSKE SILE UKLjUČILE SE U SUKOB U UKRAJINI: "Dve na strani Putina, dve žestoko protiv Rusa"
SUMNjE u podršku SAD Ukrajini u slučaju pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima mučile su sve one kojima je cilj da se Kijev obrani od ruske agresije. Tramp je pobedio i tek treba videti u kom će smeru krenuti njegova politika, ali sva ta dešavanja zasenila su drugi važan odnos u tom, ionako komplikovanom, odnosu.
22. 11. 2024. u 09:14
RUSIJA POSTALA GLAVNI "IGRAČ" U EVROPI: Ovo se desilo prvi put od proleća 2022. godine
RUSIJA je u septembru prvi put od proleća 2022. postala glavni snabdevač gasom Evropske unije, prenosi RIA Novosti, pozivajući se na podatke Evrostata.
21. 11. 2024. u 11:32
SKANDAL TOKOM POSETE Snimak Makrona: "Oni su totalni kreteni", rekao posle povika da je "Francuska odgovorna za krvoproliće"
"ONI si potpuni kreteni", rekao je francuski predsednik Emanuel Makron o prelaznom telu i dodao da "nikada nisu smeli da ga smene".
22. 11. 2024. u 13:07 >> 13:17
Komentari (0)