OD NAS ZAVISI DA LI ĆE NAM TALENAT BITI TERET ILI DAR: Denis Murić o ulogama u "Zlatnom dečku", "Vremenu smrti" i "Tomi"

ŽIVOTNA priča mladog Denisa Murića je kao holivudski san. Rođen je u Zvečanu, a lovci na talente su ga otkrili u Kosovskoj Mitrovici nakon fudbalskog treninga i tako je kao klinac dobio prvu ulogu.

Foto: V. Danilov

Mada nikada nije ni pomislio da će se profesionalno baviti glumom, to se ipak dogodilo. Tek je zakoračio u treću deceniju života, a već je ostvario mnogo toga. Prvi filmovi, "Ničije dete" i "Enklava", doneli su mu brojne nagrade, a nedavno je na Filmskim susretima u Nišu ovenčan glavnim priznanjem za ulogu Denisa Markovića u ostvarenju "Zlatni dečko".

U razgovoru za "TV novosti" glumac, koji je za medije neuhvatljiv, otkriva da su ga od "Ničijeg deteta" do "Zlatnog dečka" usmeravali mali uspesi i mnoge slučajnosti. Ove godine snimao je nove filmove "Budi Bog s nama" Slobodana Šijana, "Žal" Koste Đorđevića i "Indigo kristal" Luke Mihailovića. Na malim ekranima gledamo ga petkom, u 22.00, na Prvoj TV, u seriji "Zlatni dečko", koja će uskoro biti dostupna i u svetu zahvaljujući "Beta filmu". Na naše kanale tek će stići "Toma", "Bunar", "Složna braća" i "Vreme smrti", u kojima je Murić takođe zaigrao.

- Prošlo je mnogo vremena otkad smo snimali film i seriju "Zlatni dečko". Sada sam dobio nagradu i serija ide na Prvoj, i sve to mi vraća sećanje na dobre trenutke i radost snimanja. Ponovo sam osetio sreću koju smo osećali tada dok smo film stvarali. Stvarno sam uživao u svakom trenutku rada. Odmah se osetila posebna energija, koja nas je pratila kroz ceo film. Mislim da se priča još bolje razvila u seriji, jer u njoj ima više vremena. Drago mi je što "Zlatni dečko" ima oba života, i u bioskopu i na televiziji - ističe Denis Murić.

Foto: V. Danilov

Kada ste snimali "Zlatnog dečka" na Marakani, povezali ste fudbal, koji ste trenirali kao mali, ljubav prema "Crvenoj zvezdi" za koju oduvek navijate i glumu. Kako ste se tada osećali?

- To je bila velika radost i detinje uzbuđenje. Koliko god je taj dan bio naporan, a stvarno je bio, jer sam sve vreme trčao, ostavio je na mene ogroman utisak. To što sam igrao fudbal na "Marakani" i glumio u filmu, kao da je spojilo moje detinjstvo i kasniji period života.

Koliko sličnosti postoji između glume i fudbala? Šta je Denis Murić naučio od Denisa Markovića?

- Ne znam koliko su ta dva sveta slična u drugim aspektima, ali video sam sličnost u putu i stranputicama, koje postoje u svakoj profesiji. Nisam siguran kada sam tačno, u kom periodu života, to naučio, ali mislim da je uloga Denisa Markovića sigurno doprinela tome da shvatim da na putu ka uspehu, ličnom napretku u profesiji i ostvarenju svojih punih potencijala postoji mnogo toga što može da nas skrene s tog puta. Tokom života uvideo sam da moram da čuvam sam sebe na tom putu što više mogu.

Da bi bili dobri, i glumcima i fudbalerima je potreban talenat. Da li je to dar ili prokletstvo?

- Mislim da je talenat dar. Da li će on da nas vodi kroz život ili će da nam bude teg u životu, zavisi od nas. Od naših izbora, odluka i načina na koji ga koristimo zavisi da li će biti teret ili dar. Mislim da je meni gluma otvorila prozor u svet. Tokom godina u kojima se formiramo, od osnovne škole do fakulteta, sve vreme sam kroz glumu učio. To me je vodilo kroz život i preko toga sam upoznavao svet.

Na putu od "Ničijeg deteta" do "Zlatnog dečka" rekli ste da je sve dolazilo prirodno. Koji "znakovi pored puta" su vas usmeravali?

- To su mali uspesi i male pobede koje ostvarujem u profesiji, uspešno savladani zadaci na fakultetu i pre toga, ali i mnoge slučajnosti koje mi se konstantno dešavaju. Preispitivanje je postojalo uvek, ali ti "znakovi pored puta" su mi privremeno olakšavali i davali trenutni mir i spokoj u glavi da treba time da se bavim. Mislim da sa stalnim preispitivanjem imam veću želju da se dokažem sebi, posebno u našem poslu koji je javan i u kom se dosta odgovornosi svaljuje na glumca koga ljudi gledaju.

Šta je za vas uspeh?
- Nemam konačni cilj osim ideala kakve imamo još kada smo mali ili koje s vremenom stvorimo. U privatnom životu smatrao bih se uspešnim ako bih imao srećnu porodicu. U poslu bi mi dovoljna potvrda bila da osvojim Oskara (smeh). U glumi se iz projekta u projekat stalno krećemo ka cilju. Svaka uloga može da bude uspešna ili neuspešna, uspeh nije trajan. Igor Vuk Torbica je rekao, parafraziram, da uspeh traje tri dana, i u našem poslu se stalno moraju postizati novi.

Kada stižete da otputujete kod roditelja u Kosovsku Mitrovicu? Šta oni, a i vaša starija sestra i brat, kažu na sve što ste postigli?

- Drago im je, naravno. Mnogo volim da odem dole, idem kad god mogu i baš sam nedavno bio. Volim da provodim vreme i sa porodicom i sa prijateljima iz Kosovske Mitrovice. Tamo je drugačije nego u velikom gradu. Izađeš iz kuće, znaš sve ljude i imaš osećaj prisnosti, a u velikom gradu si sam. Vidim da se ponešto i menja, ali Kosovska Mitrovica i dalje ima svoj autentičan život.

Vaša životna priča je kao holivudski san, ali o čemu vi danas sanjate?

- Sanjam da završim fakultet i igram neke pozorišne predstave. Voleo bih da mi i pozorište bude kuća u narednom periodu.

Da li vas privlači neki poseban pozorišni lik?

- Trenutno nisam baš u dramama i komedijama, čitam nešto sasvim drugo, "Ribare ljudskih duša" Đure Šušnjića, jer me sada zanimaju psihologija i filozofija. Ali voleo bih da oživim Hamleta. Ne danas ili sutra, ali jednog dana bih voleo da ga igram.

Kada smo kod literature, trenutno snimate seriju "Vreme smrti" po romanu Dobrice Ćosića.

- Dosta mi je zanimljivo pošto sam čitao Ćosića i već sam radio sa redeteljem Ivanom Živkovićem. Interesantan mi je njegov pristup, pogotovo mom liku, Aleksi Dačiću, i to kako smo dolazili do nekih rešenja, prateći Ćosića, naravno. On pristupa tom delu na svoj način i zna šta radi, što pruža sigurnost. Volim reditelje koji umeju da usmeravaju glumce. Kada se promisli unapred, kada se dobro pripremimo, nema mnogo razmišljanja dok se snima, već se radi i stvara.

Kakav je vaš junak Aleksa Dačić?

- Priča zaista oživljava to vreme i prikazuje odnos naše porodice sa Katićima i naše kućne odnose. Mog oca, Tolu Dačića, tumači Slobodan Boda Ninković, a Aćima Katića igra Slavko Štimac. Tek kada sam došao na lokacije koje su odabrali, video sam zaista gde su i kako su ti ljudi živeli, to jest kakva je tek u to vreme bila sirotinja, koju i sam igram. Dok sam čitao Ćosića, najzanimljivija i najtužnija mi je bila slika mladih ljudi koji idu u rat i ginu. Zamišljao sam te situacije, i rat i tragedija su me privukli toj temi.

Posle filma, gledaćemo vas uskoro i u seriji "Toma". Po čemu vam je ostao u sećanju lik Rame, koga ste dočarali i u mladosti i u starosti?

- Veliku ulogu u toj transformaciji su odigrali šminka i pokret. Ostao mi je u sećanju Dragan Bjelogrlić koji mi foršpiluje kako se to radi korak po korak - prvo leđa, pa glava... Tačno mi je objasnio kako da kompletiram tu slagalicu i da napravim taj stav. Sećam se, naravno, i snimanja u Valjevu, velikog rada i ludačke energije koja se osećala. Tako zamišljam idealne uslove za snimanje.

A kakav je utisak na vas ostavila priča o životu najvećeg boema jugoslovenske narodne muzike?

- Veoma mi je čudno da vidim film u kom igram, i inače teško gledam svoje projekte. Mora da prođe neko vreme da bih film pogledao racionalno, da ga ne doživljavam lično i da se odmah ne vežem za bilo šta što vidim. U "Tomi", međutim, nisam bio puno, pa mi je bilo zanimljivo da ga gledam, pogotovo u ambijentu kakav je bio u Sarajevu na Filmskom festivalu, i baš mi se svidela priča. Mislim da je Milan Marić genijalan, i da je u filmu mnogo sjajnih scena.

Koju muziku i izvođače slušate za svoju dušu? Ima li tu mesta za poneku pesmu Tome Zdravkovića i koju?

- Volim dosta da slušam elektronsku muziku, ali i naš rep i trep. Dragi su mi Smoke Mardeljano i Crni Cerak. Slušam i Tomine pesme, zapravo obožavam Tomu Zdravkovića. Izdvojio bih "Pesme moje", a baš sam sinoć na "Jutjubu" puštao "Noćas sam tužan, ciganko moja".

Kada niste u poslu od jutra do sutra, da li se ponekad vratite vašim starim strastima, fudbalu i motorima, ili ste više posvećeni novoj - snoubordu?

- Obožavam da vozim. Fudbal me održava u kondiciji, igram ga utorkom i subotom sa drugarima. Zimski hobi je snoubord. Svake godine provedem deset dana vozeći ga, to me odmori, jer mi aktivan odmor najviše prija. Trenutno ne vozim motor, ali biće i toga sigurno, jer su mi motori velika ljubav.

ŠTIMAC JE PRIMER KOJI SLEDIM

NAKON što ste osvojili Gran-pri Naisa rekli ste da vam je posebno draga čestitka od Slavka Štimca, koji je na istom festivalu dobio nagradu "Pavle Vuisić" za životno delo. Pošto ste obojica glumačke karijere počeli kao deca, da li ste ga ikada pitali za savet?

- Na snimanju serije "Vreme smrti" nisam imao mnogo zajedničkih scena sa Slavkom, ali smo zato puno vremena provodili van kadrova i u pauzama. Kada imate priliku da provodite vreme sa čovekom kao što je Slavko Štimac, vi naravno tu priliku iskoristite. Mnogo smo razgovarali i stvarno mi je dao puno korisnih saveta koji su se uglavnom svodili na to da čuvam sam sebe jer to niko drugi neće. Ali, i sama njegova pojava mi je dobar primer koji bih sledio. Mislim da on kao pojava širi vidike. Iskustvo poznanstva i rada sa njim mi je dragoceno i nadam se da ćemo još raditi zajedno.

BONUS - POGLEDAJTE NAJAKTUELNIJE VIDEO SNIMKE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije