ŽENE SU KAO BABUŠKE PO NEKOLIKO U JEDNOJ: Glumac Daniel Kovačević o ulozi u najnovijem filmu reditelja Jurija Suhodoljskog "Ovde su svi naši"

POSLEDNjI kadrovi filma "Ovde smo svi naši" reditelja Jurija Suhodoljskog snimaju se ovih dana u Beogradu: u gradu u kome je počela i filmska ljubav Stefana (Daniela Kovačevića) i Olge (Marije Šerbakove), Srbina i Ruskinje. Naš glumac već je igrao u seriji istog reditelja "Omađijani": zadatak je položio na kastingu, opravdao poverenje i postao član ekipe na koga se računa.

Evgenija i Daniel Kovačević, Foto N. Skenderija

U šali kaže da uloge dobija preko svoje supruge, glumice Evgenije Eškove, koja mu je pomogla da savlada jezik i prokrči put van granica zemlje.

- Reditelj Suhodoljski ima neverovatnu ljubav prema Srbiji, a verovali ili ne, pre dva dana prvi put je došao u našu zemlju - kaže na početku razgovora Daniel Kovačević. - Kroz istorijske činjenice, čini mi se, zavoleo je i naše ljude, mentalitet, običaje. Ovaj film zapravo je glorifikacija Srbije kroz moj lik, koji je apsolutni pozitivac! U sledećoj seriji koju sprema, glavni protagonista će biti opet Srbin. Radnja se dešava na Krimu, vreme je rusko-turskog rata, ali je u centru zbivanja naš prkosni i hrabri zemljak...

Saradnja i prijateljstvo beogradskog glumca i ruskog reditelja počeli su na Krimu. Tamo je pre nekoliko godina Daniel stigao sa kolegom da okuša sreću na audiciji.

- Dopao sam mu se i još tada je obećao da će mi u sledećem filmu dati glavnu ulogu. Jurij je, pre svega, fantastičan dramski pisac i njegovi tekstovi se igraju u celoj Rusiji.

Daniel Kovačević, Foto N. Skenderija

Njegova rediteljska karijera krenula je sa serijom "Omađijani", za koju je napisao i scenario, a sada je reč o lirskoj komediji. Dok je nastajao scenario, skupljao je sve detalje o srpskim običajima, zvao ljude koji su imali kontakte sa nama, Ruse koji žive u Beogradu, pa i moju suprugu da pita šta je tipično za odnose između muškarca i žene. Naš film se završava srpskom slavom u Sočiju, na koju su zapucala moja dva najbolja drugara (igraju ih Đorđe Marković i Mihajlo Laptošević), jer se kod nas slava ne propušta. Inače, reditelj je oduševljen ovom svetkovinom, okupljanjem rodbine i prijatelja. U Rusiji su tako "masovni" događaji gotovo nezamislivi.

Film "Ovde smo svi naši" imaće osam stotina kopija, tako da će ući u mnoge ruske bioskope. Publika će ga videti na jesen, a trenutno traju pregovori i sa nekim našim distributerima. Naravno, film ima srećan kraj, a na pitanje kakve mentalitetske osobine pokazuje glavni junak, Kovačević odgovara:

- Iako možda tako ne izgleda, mi smo veoma "tvrdi" u svim svojim navikama i ukusima. Na samom početku filma, Stefan (pošto zna da ga god Olge čeka kaša od heljde) kupuje pljeskavicu, da se "osigura". Volimo, doduše, ponekad i da eksperimentišemo sa stranim kuhinjama, ali se na kraju uvek vraćamo tradicionalnim jelima. Snimanje je bilo na Kavkazu, u sportskom selu koje je napravljeno 2014. godine za Olimpijadu.

Foto Promo

Za razliku od prethodnog angažmana, ovog puta snimanje se odvijalo u specifičnim okolnostima. Da li se atmosfera rata odrazila na raspoloženje u ekipi?

- Mnogi me to pitaju. Verujte, za sve vreme nijednom to nije bila tema. Ljudi rade uobičajeno, snimanje je trajalo po dvanaest sati. Odgovor na pitanje kako je ovo moguće, verovatno leži u činjenici da su takve dimenzije zemlje: Soči je dalji od fronta nego Beograd. Kada bilo koji rat počne, mislim da je prva reakcija i emocija tuga što se to dešava. Sudim na osnovu moje supruge, ljudi koje poznajem, pa i sopstvenog iskustva.

Scena iz filma "Ovde smo svi naši", Foto Promo

Uostalom, i ja sam kao dvanaestogodišnjak u ujakovom "fići" pobegao iz Sarajeva... Mi najbolje znamo kako je to. Roditelji su i dalje tamo. Žive na mojoj dedovini, na Romaniji.

Vrlo čest gost sam u zavičaju i stalo mi je da i tamo postoje neki kulturni sadržaji.

Nedavno sam u Sokolac odveo tri predstave, a samo "Jazavca pred sudom" videlo je osam stotina posetilaca. Sada bi trebalo da se u Lukavici (Istočno Sarajevo) otvori pozorište sa dve scene, bilo bi divno i da dobiju profesionalni ansambl. Inače, u Republici Srpskoj takve teatre imaju Banjaluka, Prijedor i Bijeljina.

Danielova supruga i u realnom životu je Ruskinja i on, zapravo, "živi" priču proživljenu u filmu. Mnogo toga je krao i iz sopstvenog iskustva i bračnih odnosa:

- U Rusiji, za razliku od nas, vlada matrijarhat. Imaju snažne žene, potpuno sposobne da budu glava porodice. Čini mi se da mi, Srbi, ne poštujemo mišljenje i integritet žene onako kako to rade Rusi. Ona ima apsolutno svoj svet, nedostupan i nedodirljiv za sve ostale. Moju Evgeniju uvek poredim sa babuškama: otvoriš jednu, a tamo još nekoliko. U početku mi je bila potpuno nejasna njena nepristupačnost. Kod nas se podrazumeva da o svojim ženama znamo sve. A ako ne znamo, kreću ljubomora i problemi. Ruske žene su zatvorenije i zato ja u filmu stalno i ponavljam: "Šta je to tvoja stvar?!" Jer, Olga na mnoga pitanja odgovara sa "to je moja stvar"... Kod njih je to normalno i prihvatljivo, valjda i zbog istorije. Od Katarine Velike, imali su uvek jake žene koje su, na neki način, vladale. Same su, kroz generacije, nosile teret porodice i odgajanja dece.

Na konstataciju da su takve terete kroz ratove nosile i naše žene, ali da često niti očekuju niti dobijaju toliko zasluženog poštovanja, naš sagovornik kaže:

- Tako je, a uzajamno poštovanje ključ je uspeha svake zajednice. Što je ono veće, zajednica muškarca i žene je zrelija. Moje poznavanje jezika, pa i glumački put razvija se upravo zahvaljujući ljubavi prema mojoj ženi. Iako je to prilično komplikovana stvar. Akcenat može i da se savlada, ali postoji geografija formiranja glasova, njihovo "mesto tvorbe".

I mi i Rusi imamo slovo "lj", ipak, oni taj glas formiraju na potpuno drugom mestu.

Snimanje filma pri kraju, Foto Promo

Doduše, i pre poznanstva sa Evgenijom, odlučio sam da kada prvi put odem u Rusiju neću govoriti ni srpski ni engleski. Ruski uopšte nisam znao, trudio sam se da se sporazumem sa minimumom reči. Brzo sam jezik naučio, čak i sleng, što Ruse posebno oduševljava.

Taj prvi odlazak u Moskvu za Daniela se pokazao - sudbinski. Sreo je lepu Evgeniju, pa se grupa mladih u otadžbinu vratila sa jednim članom više:

- Evgenija je učila glumu na Ruskoj akademiji pozorišne umetnosti "Gitis", najvećem i najuglednijem fakultetu ove vrste u zemlji. Ja sam studirao u Banjaluci, na klasi koju je vodila Jelena Trepetova, i sama diplomac čuvene akademije. Ljubav se rodila na prvi pogled. Po završetku školovanja zaposlio sam se u Narodnom pozorištu "Toša Jovanović" u Zrenjaninu, pa je Evgenija došla u posetu. Danas imamo sinove Davida i Grigorija, a oni dve domovine: Srbiju i Rusiju.

OD LADAČKOG DO RISTOVSKOG

NAŠ sagovornik tumačio je glavnu ulogu, Vasu Ladačkog, u filmu "Kao rani mraz", s rediteljskim potpisom Đorđa Balaševića. Usledili su "Crveni mesec", "Balkanska međa", "Jugoslovenka", "Južni vetar".

Posle Balaševićevog ostvarenja (u kome je Evgenija igrala rusku kneginju), oboje su angažovani u "Senkama nad Balkanom". Srpska snaha zaigrala je i u "Peščaniku" i "Moru ljubavi". Krajem prošle godine, povodom dva veka od rođenja Dostojevskog, zajedno su na scenu Ruskog doma postavili predstavu "Zločin i kazna", u Danielovoj režiji. Trenutno u Srbiji snima seriju "Tunel" u režiji Petra Ristovskog.

EKIPA

U NOVOM filmu Jurija Suhodoljskog igra prestižna glumačka ekipa, u kojoj su između ostalog neki poznati glumci, poput Borisa Šerbakova (zvezde još iz doba SSSR) i Tatjane Orlove, jedne od najpopularnijih glumica u Rusiji.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije