Kultura

POGLED ISKOSA: Poslednji narodni umetnik

Пише Дејан Ђорић

30. 08. 2022. u 12:41

TRI godine je kako Obrad B. Jovanović (Mionica, 1949 - Užice, 2019) jezdi po nadzemaljskim predelima koje je za života tako vešto predstavljao.

ПОГЛЕД ИСКОСА: Последњи народни уметник

Obrad B. Jovanović "Podušje"

Slikar i crtač, profesor na Pedagoškoj akademiji u Užicu, bio je posle Milića od Mačve poslednji narodni umetnik, utemeljen u srpsko tlo i krv a da nije naivac ni amater.

Obrad je istraživao svet sela, dušu čoveka i predela, prodirući svojim ekspresivnim surovim realizmom daleko. Služio se često i humorom u slikanju srpskog bića, zalazeći duboko u karakter. Na njegovim radovima vidimo glave bogumila, velikih i mudrih raspopa neke prastare slovenske gnoze. Mistika crne boje, kose, dugih brada i gubica ispunjava senke i tmuše, natapa njegov svet. Često je koristio igru dijagonala, gornjih rakursa, delo je odraz ciklizma istorije, spirale uspona i pada. Omiljeni su mu bili životinjski oblici kao i plemeniti, težački svet ratara, popova, živih i umrlih. Oni se kreću po nekoj beskrajnoj i pradavnoj spirali, za koju su arheolozi poput Marije Gimbutas utvrdili da je prvi simbol koji se iz neolita razastire po našem tlu, od  Lepenskog vira, Vinče, Starčeva, Kelta, rimskih fibula, ranohrišćanskih mozaika do stećaka, kamene plastike Studenice, iluminacija rukopisa i srpskog baroka. U svojim sudovima o prostoru i vremenu koje je saopštavao usmeno, u svojoj ikonografiji i ciklusima, slikar provlači ideju o korenima življenja na ovom tlu, o Srbima kao prvim i poslednjim stanovnicima Balkana. U Srbiji se magična spirala ne prepoznaje kao na Istoku, kod Arapa i Kineza, na nebu i u opštem toku, već u ovnujskim rogovima, koje su sudeći po rekonstrukcijama Nikolaja Reriha, stari Sloveni naticali na zašiljene balvane svojih naselja a hrišćani na šlemove poput kneza Lazara. U spirali ovnovog roga krije se delić večnosti, tajne božje moći i pradavne muškosti, prema čemu čak i vukovi osećaju strahopoštovanje, ostavljajući glavu netaknutu pri klanjima. Tu kosmičku glavu vidimo kod ovog umetnika ugrađenu i u stećke (etimologija dolazi od očovečene reči stojećak), krajputaše i kamene krstove, koje je rado prikazivao kao simbole pobede. Sam spram neba, podupirući ga, diže se ponosno stećak-lik-čovek usred rumenih zora, pašnjaka prekrivenih snegom i crnice uredno složene u brazde na ovim slikama.

Prisnost, oporost i romantika izbijaju iz ovih slika i crteža kao zamrznuta ljubav, snegovi koje otapa svetlost i toplota prastarog traditia. Iniciran u klupko sudbina ljudi i životinja, Jovanović se ukazuje kao poslednji slikar srpskog etosa i etnosa, koji je zavičajne vrednosti pretvorio u univerzalne. Po liniji sviđanja, približavamo se onome što smo izgubili - iskrenosti, čistoti, punoći i mistici. Obradove svečanosti treba razumeti kao skromne, onako kako se priroda nagoveštava, u osmehu, čudu, zori, poljupcu ili samo pogledu koji ohrabreni bacamo na ove sabrane slike.

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
USKORO PADA KLJUČNI GRAD, RUSI NADIRU SA SEVERA, ISTOKA I JUGA: Detaljna analiza ukrajinskih stručnjaka o stanju na frontu

USKORO PADA KLjUČNI GRAD, RUSI NADIRU SA SEVERA, ISTOKA I JUGA: Detaljna analiza ukrajinskih stručnjaka o stanju na frontu