PONOVO ĆEMO SE OKUPITI U "ZBORNICI": Nebojša Cile Ilić o autorskoj seriji, izazovima roditeljstva, neverovatnom Cunetu Gojkoviću ...

PROŠLO je više od četvrt veka od kad je Nebojša Cile Ilić prvi put stao pred kamere. Dok se "pokretne slike" smenjuju, vidimo likove kao što su Veljin brat u kultnom filmu "Lepa sela lepo gore", Bogoljub Marić u komediji "Lajanje na zvezde", simpatični Manulać iz "Zone Zamfirove", Aleksandar Obrenović u "Kraljevini Srbiji", čuveni fudbalski trener Boško Simonović Dunster u filmskom i TV serijalu "Montevideo", omiljeni Ivan Zdravković iz "Komšija"...

Foto Milena Anđela

U protekle dve godine, zaigrao je u čak deset serija i filmova, ali najviše se ističe aktuelni sitkom "Zbornica", koji je Ilić i osmislio. Glumac koji odavno zna kako da gledaocima uđe "pod kožu" sada je to uradio i kao autor, ali i u ulozi Bože, direktora škole.

Šta vas je navelo na priču o nastavnicima i onome šta o njima ne znamo?

- Pre nekoliko godina, učestvovao sam u sličnom formatu koji je bio franšiza strane serije. Palo mi je na pamet da bismo i mi mogli da osmislimo sličnu priču, u kojoj bi se dobro videlo društvo, jer institucije poput škole to omogućavaju. Naravno, najzanimljivije je ono što se u školi ne vidi, i pomislio sam kako je zbornica dobar prostor za dešavanja uz druga mesta koja su u "bekstejdžu" škole. Pomislio sam i da bi bilo dobro da se pojavljuje samo jedan učenik, koga stalno šalju kod direktora, i koji nam pruža đačku perspektivu. Onda je krenula zabava. Napisao sam početak serije, a Dejan Lutkić i ja smo imali sreću da sarađujemo sa Vladimirom Đurđevićem. On je odmah razumeo naše namere - da serija ne bude pretenciozna nego laka, lepa, specifična, pomalo i hrabra i kritička, ali sa dobrim namerama. Počelo je srećno, a tako se prva sezona i završila. Sada polako pišemo drugu sezonu. Radujem se što ćemo se ponovo okupiti u "Zbornici".

Kada već godinama sarađujete sa istim kolegama, da li vam je teže ili lakše da napravite nešto što će publiku nasmejati?

- Kroz seriju je prošlo mnogo gostiju, kao što su Ceca Bojković, Gordan Kičić, Vojin Ćetković i mnogi drugi. Oni su osvežili glavnu ekipu, u kojoj skoro svi već trideset godina zajedno igramo, što u predstavama što pred kamerama. Ali kolege poput Gorice Popović, Zorana Cvijanovića i Miše Samolova svaki put naprave nešto novo, i osećamo se kao da smo svi prvi put tu. Zato ne postoji mogućnost dosade i kolotečine. Naprotiv, igra postaje sveža, a opet smo bezbedni, jer smo mnogo radili zajedno. Ovi ljudi vole da "džeziraju", da naprave nešto neočekivano i za partnere i za sebe. Najveća briga nam je bila da se ne zasmejemo tokom scene, što se ipak veoma često dešavalo. U komediji je potrebno da čovek bude ozbiljan, ali to nije uvek moguće sa ovim ljudima. I to je draž i lepota posla.

Koliko ste ličnog iskustva ubacili u scenario? Da li ste se poslužili nekom anegdotom iz svojih školskih dana?

- Naravno da ima i ličnih iskustava, ali to nismo radili namerno, već podsvesno.

Zanimljivo je da skoro svi autori serije imaju decu koja su đaci, pa sa njima prolazimo kroz razne smešne, lepe, teške ili tužne događaje u školi. Izvor mogućih zapleta u seriji veoma nam je blizu, jer imamo sećanja na naše školske dane, a i trenutno ih ponovo proživljavamo zajedno sa decom. Inspiracija je na sve strane.

Sa Ankom Gaćešom Kostić u seriji "Zbornica", Foto Aleksandar Letić

Otac ste troje dece. Kako ih usmeravate na životnom putu? Čini se da je to je danas poseban izazov.

- Deca ne slušaju mnogo šta govorimo nego gledaju kako se ponašamo i šta radimo. Moramo da budemo dobar primer, što je najteže. Nisam siguran koliko mi roditelji u tome uspevamo, ali trudimo se, jer je to jedini način da bar nešto deci prenesemo. Sve fraze, istine i pametne rečenice imaju, čini mi se, vrlo malo dejstva na decu. Zato pokušavam da stižem na vreme, da izvršavam preuzete obaveze, da budem pristojan, normalan, da širim dobru energiju... Sve to, naravno, nisam u meri u kojoj bih želeo, ali trudim se da budem. Naravno, potrebni su i razgovori i ogromno poverenje, ali primer ostavlja najjači utisak.

Pre nego što ste upisali glumu, završili ste građevinsku školu, za koju ste rekli da vam je draga zabluda. Da li deci dajete savete o njihovom budućem zanimanju?

- Samo mi je stalo da prepoznaju ono za šta su daroviti, da ne kuju planove i taktike nego da prate svoj impuls. Srećom, oni su sami otkrili svoje darove, u tome smo ih kao roditelji podržali, i sada su na putu koji je autentičan i na kom razvijaju to što im je dato.

Šta ste vi učinili sa svojim glumačkim darom? Da li mislite da ste do kraja iskoristili to što vam je dato?

- Trudio sam se da svoje darove umnožavam, a u mom poslu su za to potrebni ljudi.

Glumački posao je kolektivna umetnost i na filmu i na televiziji i u pozorištu. Pošto ne možete sami, treba da budete okruženi dobrim piscima, dobrim rediteljima, dobrim kolegama u dobrom pozorištu. Imao sam sreću da sve to imam, i nije mi bilo teško da se oko toga potrudim, da budem blagodaran na srećnim okolnostima, a one se zajedno zovu Atelje 212. Od samog početka imao sam sreću da igram sa velikim glumcima, da radim sa izuzetnim rediteljima, da srećem čudesne ljude, da upoznajem neverovatno zanimljiv svet, da darove razvijam.

Foto N. Skenderija

Umetnički put koji ste prešli bio je veoma plodonosan. Kad gledate u budućnost, da li ima još nečega što biste želeli da dosegnete?

- Svako vreme tokom života čoveka u umetnosti ima svoje izazove. Najbitnije je da čovek traje i da mu godine donesu nešto novo, lepu zrelost, a možda i nezrelost, što je isto lepo. Moje glumačko biće prati moje godine i uvek se iznenađuje novim izazovima, raduje se novim problemima, uživa u uspesima. Nije loše kada dođu i nagrade, ali pravi uspeh je da otkriješ nešto novo o sebi. Uvek su nam profesori govorili da je gluma maraton i da u njoj treba trajati ceo život. Drugi si čovek kada imaš 20 godina, kada počinješ, kada grešiš, a svi ti praštaju jer imaš pravo na grešku.

Na finalu Kupa Radivoja Koraća, Foto N. Skenderija

Da li sad imate pravo na grešku?

- Dajem ga sebi, jer ako nemate pravo na grešku, teško ćete nešto uspeti da uradite. Ako sebi zabranite grešku, nemate ni mogućnost za iskorak.

U filmu i seriji "Toma" oživeli ste lik Predraga Cuneta Gojkovića. Kako vam je bilo u toj ulozi?

- Bio sam počastvovan, jer veoma volim Cunetovu umetnost. Saznao sam da je Cune voleo da me gleda i žao mi je što se nismo upoznali. Ali radujem se što sam makar na trenutak mogao da se nađem u koži tako velikog genija, kome se divim svim svojim bićem. I dalje sam u čudu kada slušam kako peva, i čak sam u šali jednom rekao da nije fer da neko tako peva, toliko čudesno, a nekako lako. Čovek prosto ostane zatečen pred tolikom količinom dara koja se izlila. Neverovatno! Bilo mi je kao praznik što makar na trenutak neko može da me prepozna kao takvog.

Zašto kažete da vam serija "Mama i tata se igraju rata" mnogo znači i da vam je pravi poklon?

- Doživeo sam to kao poklon, jer je Gordan Kičić, producent i reditelj tog projekta, od početka imao mene u vidu zbog našeg dugog prijateljstva. Već u prvoj sezoni bilo je mnogo naših privatnih rečenica, i mnogo je od naših života utkano u taj scenario. Bilo mi je drago da prenesem na ekran ono što živim. Naravno, to nije bukvalno, ali ostale su teme koje nas zabavljaju, brinu i uzbuđuju.

Vojin Ćetković, Nebojša Ilić, Nikola Đuričko i Srđan Timarov u filmu "Montevideo, vidimo se", Foto Promo

Šta će vašem liku da se dogodi u drugoj sezoni, koju ćemo gledati na jesen?

- Ta dvojica prijatelja, ti glumci, veoma su infantilni, uvek su nezadovoljni i stalno nešto hoće. Sad će konačno dobiti to što hoće, ali će i dalje biti nezadovoljni. Izgleda, dakle, da sami sebi prave probleme. To je lepo saznanje i dobar povod za drugu sezonu.

Da li je moguće doći do tačke u kojoj će čovek biti zadovoljan?

- Mislim da zapravo nije, ali to nije strašno i nije razlog za nezadovoljstvo. Nismo mi ovde na Zemlji da bismo bili zadovoljni nego da bismo malo nekome poslužili, da bismo nešto malo pretrpeli i da bismo učinili neko malo dobro. Hvala Bogu ako smo u nekom periodu našeg života zadovoljni, ali mislim da to ne bi trebalo da bude najveća briga.

Čini mi se da živimo u svetu gde su sreća, zadovoljstvo i udobnost imperativ. Nemam ništa protiv toga, osim da se to traži po svaku cenu.

Da li ima nešto što niste do sada odigrali, a želeli biste?

- Nisam nikada razmišljao o tome da moram sve da igram i da moram da imam biografiju sa upisanim određenim komadima. Bitno mi je da sam živ u ovom trenutku, da radim sa ljudima kojima verujem, sa kojima mislim da mogu da uradim dosta i da sadržaj ima smisla. I onda, šta dođe, došlo je, ne opterećujem se ambicijama. Svako ima dijapazon onoga što može da bude.

Foto Aleksandar Kujučev

PRVI PUT KAO KRIMINALAC

ČEMU ćete se posvetiti u narednom periodu?

- Trebalo bi da radim seriju "Stara varoš", koju režira Marko Manojlović. To je vrlo ambiciozna drama u kojoj se prepliće mnogo priča. Serija je savremena i bavi se događajima u selu koje čuva čudnu tradiciju. Za sada je plan da igram kriminalca, što još nisam igrao, i tome se radujem. Očekuje me treća sezona serije "Kamiondžije", od jeseni i nastavak "Zbornice", a u planu je i jedna pozorišna predstava.

Preporučujemo

Društvo

5 11

DEČANSKA ZVONA ZOVU DA OGNjIŠTA PUSTA NE OSTANU: Milan Vasić za „Novosti“ o ljubavi prema Kosmetu, roditeljskom pragu u Ropotovu (FOTO)

19. 06. 2022. u 11:00

Kultura

0 1

PRISUSTVOVAO I PATRIJARH: Rade Šerbedžija održao koncert u Beogradu (FOTO)

17. 06. 2022. u 23:53

Poznati

0 2

TRANSFORMACIJA ZBOG KOJE GLUMAC NE LIČI NA SEBE: Goran Bogdan potpuno promenio izgled (FOTO)

16. 06. 2022. u 00:33

Poznati

0 0

O DEDI PRIČA SA PONOSOM: Ovo je unuk Gidre Bojanića

07. 06. 2022. u 07:45

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije