Kultura

MALO MUDROVANJE O DNEVNICIMA: Izlaganje na promociji knjige "Raspad i rat: Dnevnik, 1989-1995"

Aleksa Đilas

21. 06. 2022. u 12:53

Dnevnik je o sadašnjosti i stvaran je u njoj. Zato se može reći da je najsadašnjija književna forma. Autor zna kada je počeo da piše dnevnik, ali ne zna kada će prestati.

МАЛО МУДРОВАЊЕ О ДНЕВНИЦИМА: Излагање на промоцији књиге Распад и рат: Дневник, 1989-1995

Može da unapred donese odluku koliko dugo će da ga piše, no ona je proizvoljna. Dnevnik je nemoguće završiti. Uvek će biti neko sutra kada se može i dalje pisati. Pošto se sutra večno ponavlja, i dnevnik je osuđen na beskonačnost. Konačno ga zaustavlja samo smrt autora, ali ona nije deo smog dnevnika. Bez poente i razrešenja, bez zaključka i finala, dnevnik samo traje, ali u tome je nadmoćan svakom drugom pisanju.

Dnevnik je paralelan s vremenom i neraskidivo vezan za njega. Zato tek delimično podleže volji autora. Za romansijera se kaže da piše roman, za dramskog pisca da piše dramu. Međutim, često se kaže da neko vodi dnevnik. Vodi kuda? Pa, da ide u smeru koji je jedini moguć za dnevnik - da prati vreme u stopu, da trči za njim. Uzgred, glagoli voditi i pratiti su ponekad sinonimi.

***
Pisanje dnevnika sadrži u sebi krajnosti. S jedne strane, autor je krajnje neskroman. Svakog dana beleži svoje misli i svoja osećanja kao da je maltene sve u vezi sa njim važno. S druge strane, budući da ne objavljuje to što piše, pokazuje veliku skromnost. Nekad ide tako daleko da zabranjuje da dnevnik ikad bude objavljen ili u testamentu zahteva da odmah posle njegove smrti bude spaljen.

Ljudi ostavljaju traga o sebi i svojim bliskim u pismima, autobiografijama i memoarima, ali nigde ne otkriju toliko kao u dnevniku. Dnevnik je uvek memoarsko delo, ali memoari tek ponegde imaju iskrenost i neposrednost dnevnika. Istovremeno, dnevnik je sav od tajni, budući da je pisac jedini čitalac. A deca kada vode dnevnik, obraćaju mu se kao prijatelju u velikom poverenju, započinjući sa "dragi dnevniče".

***

U dnevniku se doživljava snažnije nego igde drugo huk vremena. Istorijske knjige i memoari često uspešno dočaravaju nepredvidljivost i dramatičnost istorijskih događaja. Ali, i kod onih najboljih vidi se da su pisani pošto se ishod odavno zna, kada je sve prošlo i prašina se slegla. Takođe, u dugoj prozi gube se emocije i sve je usporeno zbog mnogih objašnjenja i tumačenja. U dnevniku, međutim, kretanje istorije prati se iz dana u dan i autor je često iznenađen. Uz to beleži svoju radost i tugu, strah i ljutnju, gađenje i gnev.
Kao memoarsko delo, dnevnik je najnepotpuniji i u tom smislu najnetačniji. Ali, on je najpošteniji. Hajnrih Hajne se jednom našalio: Ne postoje pošteni memoari! Nemački pesnik je bio u pravu - niko ne može da piše o sebi, a da potpuno savlada sujetu. Ipak, piscu dnevnika se pruža najbolja prilika da piše pošteno o sebi, jer beleži bez premišljanja i odugovlačenja, a uz to ne mora da se brine šta će reći čitaoci, budući da je on jedini.

***
Nema velikih književnih dela bez precrtavanja i brisanja, menjanja i dopisivanja. Najpoznatiji primer je "Rat i mir", koji je Sofija Andrejevna prepisala sedam puta od početka do kraja dok Lav Nikolajevič nije odlučio da je spreman za objavljivanje. Nasuprot tome, tajna velikih dnevnika je u neprecrtavanju i nebrisanju, nemenjanju i nedopisivanju. U stvari, dnevnik ne treba ni počinjati ako se ne piše u svesci koja je prošivena, da se ne bi dolazilo u iskušenje da se vade listovi i ako se ne piše mastilom, tako da se unapred spreči upotreba gumice za brisanje. Jer iskušenje da se napisano kasnije menja je veliko.
Autor dnevnika ponekad stavlja na ono što je napisao raniji datum, čak od pre više godina. Ali, antidatiranjem čini neoprostivi greh. Njime poništava vreme, a spojenost sa njime je bit dnevnika. Zašto to autor čini? Želi da pred sobom i pred budućim čitaocem bude pametniji nego što je bio, hrabriji nego što je bio, veći patriota nego što je bio. Ali, time u stvari optužuje sebe. Jer ako je toliko znao i razumeo, zašto onda nije javno istupao? I zašto nije svoju smelost dokazao delima? A ako mu je briga za narod doista bila tolika, kako to da za njega nije više učinio?
Jedna od velikih vrednosti dnevnika je što pokazuje slabosti i mane autora, njegovo neznanje, pogrešne procene i predviđanja. Time nam pomaže da ispitamo sebe. I posebno će nas autor nadahnuti ako sam sebi kasnije sve to prizna, zameri.

***
Dnevnik je galerija portreta. Za autora, slikanje ljudi nije lak zadatak jer valja pisati kritički, ali ne zlonamerno. Možda je najteže prikazati prijatelje. Portret je neuverljiv, besmislen ako je sav od pohvala. Ali, ako se iznese mnogo nedostataka, postavljaju se pitanja zašto autor sve to nije rekao prijatelju u lice i zašto se uopšte sa njim družio. Najlepši ali najređi dnevnici su oni u kojima autor piše o prijateljima kakvi stvarno jesu a sa velikom ljubavlju.
U dnevnicima, ljudi su često uspešno predstavljeni ne samo kroz opisivanje njihovih postupaka već i navođenje njihovih reči. Mada je očigledno da treba odbacivati sve glupo i ružno što oni kažu, a birati pametno i nadahnuto, mnogi autori ipak čine obratno. Vrednosti mnogih dnevnika doprinose dramatični događaji koji su u njima opisani. No, često prepirke, polemike, pa i svađe mnogo otkrivaju. Takođe, mada se to retko priznaje, slast dnevnika je i u peckanju, ogovaranju, indiskreciji. No, koliko je tačno dozvoljeno? Odgovora nema. Daroviti autori ipak često misle da ga znaju i sebi daju veliku slobodu - tako mnogima nanesu velike nepravde.
Pisati dnevnik znači izložiti se opasnosti da se izgube prijatelji ako ga jednog dana budu čitali. A može i porodica da se naljuti jer nije uvek lako živeti s nekim ko stalno beleži.

***
Autori dnevnika ponekad beleže svoje snove. Možda i zato što se dnevnici često pišu ujutro da bi se zabeležilo šta se desilo prethodnog dana, pa autori ne odole iskušenju da spomenu šta su sanjali. U snove se može verovati ili ne verovati. Da li predviđaju budućnost? Da li otkrivaju nesvesne želje? Iznose li na svetlost davno zaboravljene nevolje, bolove? Ili je možda svako bavljenje njima gubljenje vremena? Ali, ako autor dnevnika sam tumači svoje snove, otkriće svoj najdublji doživljaj onoga što se dešava. I događaje će odjednom obasjati nova i snažna svetlost.

***
U memoarima razgovaramo sa voljenim mrtvima. Modest Musorgski je u svojim "Slikama sa izložbe" dočarao razgovor sa mrtvim prijateljem i taj deo nazvao Con mortuis in lingua mortua. Melanholična i setna tužbalica doista kao da govori jezikom mrtvih. Ali, kada pišemo o onima kojih nema, naš jezik spontano postaje tužan, pretvara se u jezik mrtvih. U dnevniku, međutim, autor iz dana u dan beleži reči živih koji to jednom neće biti. Buduće generacije će moći da con mortuis razgovaraju in lingua viva.